Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА П 207. буде усвојила ове услове, Срби обећавају покорност њеним | повестима и оданост султану.

_ Пашин помоћник и још два турска делегата одговорили су у име Турака. Признали су да су Срби „били много мучени“ али су, вели, држали да се све то могло пред судом уредити и

да није било нотребно прибегавати оружју. Обећали су да у будуће дахије, свесне својих погрешака, неће више давати народу никаквих разлога за незадовољство и да ће са своје стране и паша и Турци једнодушно пристати да осигурају Србима повластице, које су они тражили за време преговора у Хасан Пашиној Паланци. |

Српски делегати хтели су да знају: ко ће јамчити за извршење тих обећања. „Ми сви почевши од паше“, одговорили су турски делегати. Срби су их тада питали како могу давати такво уверење, кад је добро познато да су дахије и јаничари јачи од њих и да паша и његови људи не могу ништа предузимати без њихова одобрења.

У том тренутку велики облак дима појавио се код Топчидера. Када су га чланови конференције угледали српски делегат Јанко Катић устао је и енергично протествовао против понашања дахија, који се користе одсуством старешина устаника, да попале куће српске сиротиње и да пљачкају „као вуци овце без пастира!). |

Поводом тога аустриски представници учинили су оштар прекор турским делегатима. Турци су се правдали да за то „нису криви. Срби нису никако хтели чути за обећања без

| јемства и тражили су да се дахије, као кривци за сва зла, уклоне.

"Турци нису хтели ништа обећати: они су, без сумње, осећали да дахије неће пристати да иду. Услед тога конференција је морала бити закључена. Српски и турски делегати напустили су ој аустријско земљиште ).

По_повратку из Земуна старешине устанкг џ своја већања у Остружни 1 дахије послале путацију у Цариград да кол турске владе израде ферман, с помоћ

кога ои могли „искоренити хришћане у Србији", одлучили су

да и они упуте молбу султану и да му саолпште услове, које су поднели котреретцији у Зењуву. Већ 15 маја послао је београдградски митрополит, у име свега народа, ту молбу цариградском | патријарху и замолио га, да је, као поглавар цркве, поднесе султану. Истога дана послале су старешине и једно писмо руском посланику у Цариграду, Изложили су му насиља која,

Су

7) Прота Ненадовић каже да је паљевина тих кућа била удешена. Пред полазак-на конференцију у Земун српски делегати су наредили једном сељаку из Остружнице да, у одређени час, запали неколико празних кровињара у Топчидеру. То су, без сумње, учинили да команданта аустријске границе што боље увере о неискрености и суровости београдских Турака. (М. Неналовић Мемоари. 11 изд. 104).

2) Подаци о тој конференцији налазе се у Мемоарима М. Ненадовића

Г изд. 288—290 и у 11 изд. 103—106 и у службеном протоколу конференције (Ст; Новаковић. Устанак против“дахија. Београд. 1904. 203—205.)