Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји
80 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ
чета устаника напала их је и исекла све Турке, који су депутате дотле допратили.
Ови одвратни покољи, које су, како изгледа, биле приредиле извесне старешине, изазвале су у народу најдубље гнушање. Услед тих догађаја закључена конвенција, изгубила је вре-
дности везе, које су још колико толико везивале Србеи Турке, биле су раскинуте. О миру није више могло бити говора. Карађорђе је, услед тога, сазвао скупштину старешина. Скупштини је саопштен манифест генерала Михелсона и она је тада одбацила конвенцију коју је Ичко био закључио с турском владом и одлучила да се у савезу с Русима настави рат против Турака. За главног команданта устаничких трупа на источном фронту према Русима одређен је Миленко Стојковић. Њему је наређено да заузме Кладово и Неготин и да затим крене на Видин. Како је генерал Михелсон тражио обавештења о српским трупама и њиховим потребама, скупштина је одредила депутацију у коју су ушли капетан Чардаклија, Аврам Лукић, саветник и Јеремија Гагић, секретар Савета и ставила јој у дужност да Русима „покажу све жеље и да, према датим упуствима, уговоре, вежу и уреде све што нађу за потребно, ради среће и напретка Србијиног и хришћанског благочастија.'!)
Савез између Руса и Срба био је веома штетан по Турке. Дунавски фронт, на коме су Турци имали да се боре, продужен је тим савезом за неколико стотина километара. Услед тога турска влада је пожурила да учини покушај и да Србе одвоји од Руса. Наскоро по закључку скупштине Срби су добили. писма од кнезова рузија и Ханџарлије из Цариграда. Они су их, по налогу тур таде, позивали да ратују с Турцима против Русије, под командом својих старешина и обећавали су сваком Србину који на то пристане по 20 гроша месечне плате и храну. У исто време опомињали су их да не верују руским обећањима. „Становници Мореје, писали су им они, преварени су од стране Русије последњега рата. Она их је напустила, чим је задовољила своје интересе. С тога вам се ваља бојати да не будете исте судбине... Ви можете загладити вашу погрешку и покорити се а све што сте тражили даће вам се по вашој жељи. Ви се не можете ни на који начин избавити од апсолутне власти и од велике моћи високе турске владе“. Али, Срби су тај позив одбили.=)
Тако је, крајем Марта 1807 г., извршен потцун раскид између српских устаника И'турске владе. Од тада борба није више била уперена само против рђаве месне управе. Срби су се удру-
· = А « жили с-Русима да ратују против султана и њихова судбина стављена је потпуно у руке њихових савезника: 7
|
1) Митрополит Леонтије кнезу Ипсилантију, 16 априла 1807 (Спо меник Срп. Академије ХХХМП. 136-7) и Пуномоћство, издато депутатима 18 марта 1807. (М. Вукићевић Исто. 11. 474).
2) Извештај Манолакија ген. Михелсону (Исто. 476-7).