Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

/ ГЛАВА СЕДМА.

ЈЕ

Одлазак српске депутације генералу Михелсону (Мај 1807). Сје-. дињење српских и руских трупа (17 јуна 1807). Турски пораз на Малајници (1 јула 1807). Опсада Неготина.

По закључку скупштине старешина и према њеној одлуци један део српских трупа послат је у Крајину да потисне Турке ка Видину и да продужи операције заједно с руском војском. У исто време, изабрана депутација отишла је главном команданту руске војске, у Букурешт. У путу, депутати су се задржали у Поречу, код војводе Миленка Стојковића, који им је поверио једно писмо за руског генерала.

Стигавши у Букурешт, 6 маја, депутати су тражили од генерала Михелсона: једног руског чиновника, који ће председавати у Савету и који ће поучити Србе да уреде земаљску управу; неколико инжињерских официра, који ће утврдити градове; једног артилериског официра, који ће научити Србе да рукују топовима и неколико рударских инжињера, који ће им показати како се копају руде и топе метали; 10,000 пушака и олова и 200,000 гроша за исплату дугова и за нове набавке.

Генерал их је лепо примио. Дао им је новаца и свакоме по један дијамантски прстен и предао им је 50,000 гроша за Савет, једну богато украшену сабљу за Карађорђа с натписом: „Заштитнику вере и Отаџбине“, другу једну за Миленка Стојковића с натписом „За храброст“ и један крст с ланцем за Доситија 06радовића. У исто време обећао им је да ће њихову молбу потпомоћи код цара и уверио их је да ће она бити одобрена.!)

Депутати су остали дуже у Букурешту. Поред осталих руских чиновника, они су се тамо упознали и с Константином Родофиникином, који је -раније заузимао висок положај у главној команди руске дунавске војске. И ако је био пореклом Грк, депутати су га, извесно по његовој жељи а можда и по пре поруци кнеза Ипсилантија, предложили цару као погодну личност, која би, привремено, могла бити послана у Србију, за случај да се „спреман министар“ не може одмах одредити.2)

|) Извештај ген. Михелсона цару, од 10 маја 1807. (Дубравин. Исто. 116).

2) Молба српских депутата цару, од 17 маја 1807 (М. Вукићевић. Исто. 565).