Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА Уи 89

.

Ова упуства била су готова још 28 јуна. Али, Родофиникин није одмах кренуо на дужност. Даби могао извршити те налоге морао је провести по неколико дана у Фокшану. Крајови и на острву Корбову, које је већ било у српским рукама. Сазнавши да је стигла заповест да се борбе између Руса и Турака обуставе, он је ту неко време застао, очекујући нова упуства. Како ништа није примио и како је сматрао да политика Русије према Србима није ни у колико промењена тим догађајем, продужио је путовање и стигао тек, 14 августа, у Београд.!) |

Први руски представник у Србији дочекан је с највећим почастима и одсео је у стану Младена Миловановића, команданта Београда. Он је стигао у Београд у најнезогднијем тренутку. Срби су, још 19 јула, били сазнали за промену руске _политике и преговоре о примирју између Русије и Турске. Танје вест била најпре донета у логор српско-руске војске код Неготина. Генерал Михелсон је сматрао даљу опсаду тога града за излишну, пошто она није била потпуна и пошто је тамошњи турски гарнизон био знатно јачи од српско-руских трупа. Осим тога, он није много веровао у повољан резултат руско-турских преговора и бојао се да, у случају њихова неуспеха, одред генерала Исаијева који се борио на десној! обали Дунава, не буде одсечен од руске војске у Влашкој. Услед тога желео је да тај одред повуче на леву обалу Дунава, а није могао отворено напустити Србе. У тој незгоди он је саветовао генералу Исаијеву да Србима остави „Грчку легију“ кнеза Ипсилантија и да се с редовном руском војском повуче у Влашку. Али, генерал Исаијев је то сматрао као превару, недостојну руске војске и одлучио је да и даље остане уз српске трупе. Међутим, Турци нису мировали. Немајући упустава о прекиду борбе против Срба, они су понова почели вршити нападе. Бојећи се пораза српске трупе су тада одступале од Неготина. У исто време руске су се трупе повукле на острво Кербов. Генерал Исаијев је тада настао да своје и српске трупе обезбеди од даљих напада. Покушао је да преговара непосредно и преко пуковника Меријжа, ондашњег француског представника у Видину, « С Гушанац Алијом, командантом Неготина и с Мула пашом видинским, али без успеха. Тек 10 августа стигло му је једно писмо од турског команданта Исмаил бега, који му је јавио да је службено извештен о примирју, али да њиме не може обухватити Србе, „разбојнике“ — како их је назвао. Генерал Исаијев је одговорио да су се Срби борили уз Русе и да ће он одбити сваки напад, који буде извршен на њих) И покрај тога повлачење руских трупа на острво Кербов изазвало је било велико негодовање међу Србима.

У вези с променом руске политике тај акат је сматран као једна врста издаје. Чак и војвода Миленко Стојковић, који је

!) Родофиникин барону Будбергу. августа 1807. (Богишић. Исто. 114).

555) Извештај генерала Исаијева, од 12 августа 1807. (Петров. Исто. -15 : 1