Економист
91
бива само онда кад је ова парламентарна пресија неопходно потребна. И ако су ови случајеви у Енглеској ретки, сваки пут кад се појави изазову буру негодовања код јавног мњења готово исто онако како то бива у случајевима кад се ма каквим актом управне или законодавне власти, дира у уставне обичаје. Треба нарочито подвући, да се оваква пракса у Енглеској сматра у највећем степену неуставном.
Француски законодавац овакву праксу упражњава већ велики број година, готово од Првог Царства. Не могавши се решити да какав закон донесе редовним путем или какву реформу изведе истим путем, због дуге процедуре која је с тим скопчана, он с погледом на брзину с којом треба да одлучује, користи се свестрасно и обично овим обичајем. Тако је он, помоћу финансиских закона, вршио извесне административне, законодавне и судске реформе у толиком степену, да је чак овим путем доносио и мењао грађанско и кривично законодавство. У Француској је, на пример, мењана организација Државног Савета и рокова за жалбу Државном Савету у извесним случајевима, састав поротног суда, одредбе законика О кривичном судском поступку, поступак пред војним судовима, ликвидација издатака за државне набавке и радове од општег интереса, и т.д.
Злоупотреба са оваквом праксом била је узела толике размере, да је Народна Скупштина, сама од себе, била приморана, да донесе одредбе о ограничењу оваквог рада. То је учињено чл. 105. финансиског закона од 30. јула 19183. год. гле читамо следеће: „Не може се унети у финансиски закон ништа друго до одредбе које се директно односе на приходе и расходе, изузимајући сва остала питања. Саобразно горњој одредби, Француски Парламенат је учинио измене у чл. 102. 6 2. Пословника, који измењен гласи: „У ове пројекте, (реч је о пројектима финансиских закона), забрањено је уносити ма какве диспозиције које се не односе директно на приходе и расходе.“ :
Горње јасно стилизоване одредбе, дошле су у питање недавно, 1993. год., кад је француски законодавац, у једном финансиском закону, донео измене које се односе на законо саставу париског апелационог суда и на неке одредбе из закона о примирителном судству (јизисе де ратх). Показало се