Економист

187

И ово је једна аномалија, за коју не можемо наћи оправданих разлога. У уговору са Италијом ми смо могли регулисати само питање транспорта наше и италијанске робе, на име: (1) нашу међусобну трговину; и (2) извоз из једне у транзиту кроз област друге уговорнице. Што се тиче трећих држава, ово питање имало се регулисати у уговорима са дотичним државама, — те да за дате повластице добијемо од њих одговарајуће повластице за нашу робу, која иде у транзиту кроз њих. |

Предратна саобраћајна политика имала је, овом погледу, богато искуство, и на основу њега врло лепо организовану практичну примену: у билатералним уговорима регулисавале су се тарифне повластице из међусобног промета; у мултилатералним уговорима, пак, она питања, која тангирају сгобрај између три и више држава.

Ако бисмо ову праксу применили на питање које дискутујемо, онда се имало поступити на следећи начин: уговор са Италијом имао се ограничити на узајамне повластице у нашем међусобном промету, и на извоз из једне у транзиту кроз ону другу уговорницу; а уз овај уговор имала је доћи једна конвенција, закључена између свих заинтересованих држава, којом би се регулисао железнички саобраћај за робу свих уговорних држава.

Да споменемо, најзад и један детаљ из италијанске преговорачке тактике, који заслужује да му се поклони достојна пажња.

Иницијатива за закључење овога уговора потекла је од Краљевине Италије, и то на један мало необичан начин.

Приликом преговора који су вођени прошле године између нас и Италије за закључење трговинског уговора, итаталијанска делегација поднела је једног дана, сасвим изненадно, предлог (уз већ готов пројекат) да се закључи и уговор о јадранским тарифама. Наша делегација, која је рачунала само са трговинским уговором, није била спремна за те преговоре('), — и она је одбила да преговара по једном питању које се није налазило у програму њеног рада. Али се на том одбијању није остало: наша Влада, „из обзира међународне

ђ У саставу наше делегације није било ниједног железничког експерта.

13%