Економист

959;

побројану у прилозима. После неколико неуспела покушаја да путем забране увоза поправимо свој платни биланс, ми смо ту меру потпуно напустили. И пошто се више не користимо уговорним правом забране увоза, ми бисмо се могли и начелно повратити предратној и уговорној слободи уговора. Међутим, сви наши сауговарачи и дан дањи чине богату и честу употребу од права забране. Они су створили сложен систем појединачних дозвола, који се у пракси показује као забрана увоза, али која има ослонца у уговору. Готово исти неповољни резултат донела нам је и наша неодлучност у погледу примене највећег повлашћења. После два компенсациона уговора, са Аустријом и Чехословачком, наша држава напушта тип таквих уговора, и чак стаје категорички на гледиште да у уговоре не уноси ниједну одредбу која би личила на конпенсациони или контингентни однос. Гако се за нас условно: највеће повлашћење у ствари претворило у безусловно. Међутим, наши сауговарачи су од двостраности истога повлашћења направили једнострану уговорну одредбу. — Најзад, што: наши поратни уговори немају тарифни део, то је такође умесно,. јер су несређене економске прилике и немогућност прогнозе економског развитка и најскорије будућности императивно захтевале да сачувамо себи царинску аутономију, за случај да благовремено учинимо потребне измене у царинској тарифи. Србијанска царинска тарифа могла је привремено важити само док се нова не изради. Јер она је била рађена за србијанске прилике и она није могла водити рачуна о свима оним гранама хрватске и словеначке радиности које у Србији нису ни постојале. Сем тога, у србијанску тарифу каква је била уведена у живот после рата, били су унети и сви уговорни, везани ставови као минимални царински ставови, те она као таква није могла послужити инструментом за трговинске преговоре. Најзад, измена трговинске политике у свима, па и у суседним државама, захтевала је одговарајуће измене и у нашој трговинској и тарифној политици. На жалост, ми смо прешли преко свих тих разлога, и оставили све до данас у важности стару србијанску тарифу. До 1924 ми се уопште ни смо старали о изради нове царинске тарифе; задовољили смо се повећавањем царинске ажије, и то увек далеко испод златног паритета, и завођењем луксузне таксе. Међутим, све европске: