Економист

285

десити да надлежни Државни Суд дође до једне супротне пресуде, ако буде стављен у покрет у опште. Но нама изгледа да таква једна супротност постоји и у оном случају, | кад редовни судови осуде државу. Јер осуђена држава значи осуђен министар, и према томе, ако Државни Суд ослободи министра, онда то зиачи да је он у ствари ослободио државу. Цела је ствар у томе, што је одговорност министра нераздвојно везана за одговорност државе као њен основ, и пошто постоје два суда онда су супротности неизбежне. У таквој ситуацији има да одлучи циљ институције министарске одговорности онаква каква је сад. Тај циљ међутим не може свакако бити, да мнистар не одговара и да сеу опште ослободи одговорности и свакако Краљ и Скупштина немају права, формално узевши, да по својој доброј вољи оптужују или не министра. Ако хоће у опште да се ова институција доведе у у сагласност са идејом законитости и начелне одговорности свију и свакога онда у оваквом случају ваља узети да је министар осуђен на накнаду штете и пред редовним судом, и држава би имала само да се јави као потраживаоц. Такво решење не би било никако у супротности: са начелом процесног права да грађански судови суде само о ономе, што се од њих тражи, јер овде осуда државе и министра су по природи ствари једно исто и, ко тражи једно, он тражи истовремено и друго. -

Али ко узима да су могуће кривице министрове, за које он пред државом у опште не одговара или за које је одговоран други још виши орган (парламент), онда ствар изгледа овако. И ако ће нормално министар бити крив, ипак како то није извесно, потребно је да се и то утврди. Ради тога мора се повести нарочити спор, и његов бе дакле циљ бити да се утврди да ли има основа да министар буде ослобођен одговорности, према чему ће сеи применити (формална) правила о. доказивању. Државу ће у таквом спору заступати онај исти

орган, који је иначе заступа у материалним питањима — Главна Контрола.)

у 1. В. Вуловић, у својој лепој расправи: Одговорност министара Мисао 15. маја 1924. ст. 695) истина каже: „Осудом државе утврћена је и незаконита радња министара“ али изводи само тај закључак да су надлежни државни. органи (суд: који је осудио државу, Народна Скупштина и председник владе) дужни да министра предаду надлежном суду.