Економист

> ОЗЕ

као на гр, што би министар закључио један уговор') „очито штетан“, наш закон је, могло би се рећи, усвојио један средњи систем. Министар одговара за повреду закона, али и онда када закон унапред није предвидео дело као кривичноиније одредио казну. — чиме се чини отступање, од утврђеног традиционалног правила да нема казне без претходног закона (поЏа роепа чтпе ере). На тај начин створена је могућност да се један акт сматра за грађански деликт и да произведе последице грађанских деликата, све докле Скупштина и Краљ остану у миру, не оптужујући га.

Но питање је да ли је по нашем праву могућа таква грађанска одговпрност. По нашем мишљењу, могућа је. Истина ни устав ни закон о министарској одговорности нигде не спомињу изрично једну такву одговорност. Али у чл. 18 Устава не прави се никакав изузетак у погледу грађанске одговорности министара, међутим се прави у погледу кривичне тако да излази да су они одговорни држави на онај шеши начин на који су одговорни чиновници у опште. Сам закон о министарској одговорности има у виду само кривичну, јер о грађанској говори у колико је она последица кривичне (чл. 4. Поред кривичне одговорности, за дела која овај Закон предвиђа, министар је и грађаиски. одговоран за штету нанету држави) И то је у сагласности са Уставом јер и он, говорећи да су Министри одговорни Краљу и Скупштиии има у виду кривичну одговорност. Истина, у закону о мин. одговорности (Чл. 1) се нарочито каже да ће за штете које причине појединцима одговарати држава; али тиме је баш грађански спор учињен независним од кривичног, као што смо то показали. Како кривична одговорност зависи од Краља и Скупштине, то је се законодавац, као што смо то рекли напред, постарао да појединци буду обезбеђени бар у материалном погледу. Према томе, једини логички закључак је: када су они обез-

1) Таква оптужба се назива :треасћетеп!. АсеоГанатдег пак значи да. се могла донети једна пресуда у виду закона против живота и имања (обично смртна казна и конфискација имања), и кад није било никаквог претходног закона који је предвиђао дела и казну. Овакав закон „до мржње личан и ретроактиван“ следовао је по каткада после :треасћетепе када би личност ипреасћеа (оптужена) одбила да одговара н уклањала се од ислеђивања. (Esmein, op. си. ст. 105—106).