Економист

5 | 953

у довољној количини; штампарски материјал, разни завојни материјал, боце за пиво и минералну воду, вата и разна предива.

Благодарећи ранијим и особито овим царинским повластицама земља је потребним увозом била у главноме подмирена крајем 1920 године. М како је динар падао и држава требала више средстава, то је, 4 јуна 1921 год. донета Уредба 0 изменама и допунама Закона о општој царинској тарифи са максималним и минималним ставовима. Минимални ставови имали су се примењивати на производе из уговорних држава, а максимални на производе из свих осталих држава. Тиме. што је Уредбом прописано да ће се њени минимални ставови примењивати на производе из уговорних земаља, ми смо очевидно и једнострано изменили царинске тарифе из важећих трговинских уговора обновљених после рата.

Наша самостална измена уговорних царинских ставова није остала без протеста. Прво нам је Енглеска због тога упутила протест, позивајући се на чл. 12 Сен-Жерменског Уговора. Нато је одговорено уовом смислу: — Уводећи у живот предратне трговинске уговоре са Краљевином Србијом обе су уговорнице пристале на то да остане у снази само клаузула највећег повлашћења, и то у ужем тумачењу, а да се тарифни део сматра као необвезан. Овако примењујући предратне уговоре, Ми смо, а тако исто и наши сауговорачи, по потреби не само повећали царине, већ заводили и формалне и увозне и извозне царине. Тако су радиле и друге уговорне државе па и сама Енглеска.

Као што се зна, Енглеска је у току рата, такође мимо важећих трговинских уговора са иностранстрвом па и са нама, заводила забране увоза и извоза. Она је и у првој и у другој години после рата одржавала ограничења своје увозне и извозне трговине. Ми смо у сличном положају.

Сем Енглеске, противу наше с уговорима несагласне трговинске политике, почеле су потом протествовати и Италија, Швајцарска и Француска. Италија је небројено пута протествовала противу тога што ми одричемо право „етаблисмана, њеним грађанима и ако они на то имају право по изричном тексту уговора. Међутим, сама Италија није се у том погледу држала уговора, доневши закон по коме се странцима забрањује „етаблисман“ у пограничној зони од 50—100 км. ширине. А та