Економист

474

раде. Без земље су остали прави земљорадници, и то у крајевима где би реформа јединствено утицала на сређивање наших политичких и националних прилика (Јужна Србија, Хрватско Загорје, Војводина). Велики део подељене земље не засејава се, а укупна пољопривредна производња опала је за 30, 40 и 50%/, према ранијем жетвеном приносу. Аграрна реформа није успела зауставити емиграцију са села, већ је потреба за исељавање чак јако порасла после 1915.

Не стојимо боље на другим пољима. Здравље, просвеша u саобраћај — та главна средства народног напредка — код нас су на врло ниском ступњу. Негде су чаку опадању према ранијем стању. |

Наш сељак свих покрајина изишао је из рата телесно и нервно исцрпен. У село су донесене страшне заразне 60лести. Није учињено шта треба да се то лечи, те су читави крајеви пустошени сифилисом, а свуда се све више умире од туберкулозе. (На страну то што је Београд најтуберкулознија варош у свету). Алкохолизам је наша национална болест. Исхрана сељака је рђава и недовољна. Он не зна за купање и за друге основне здравствене потребе. Деца се рађају кржљава и рђаво су негована. Њихова смртност већа је 20 пута но у Енглеској: — половина наше деце умре пре седме го дине. Услови становања су очајни. Без прозора, без патоса, без кревета, без здраве воде, без нужника, — сељачки станови су легла заразе.

У просвешном погледу, ми смо међу последњим народима европским: иза Бугара и Грка. Имамо свега 30% писмених. Они који су прошли кроз основну школу (често само два или три разреда), губе убрзо сваку везу са књигом и учењем. Званично се ништа не чини за просвећивање одраслих. П0кушаји са читаоницама и предавањима за народ нису дали никаквих резултата. Нарочито је бедно стање нашег женскиња које слабо похађа школу. Домаћинске школе су тако малобројне да су једва спомена достојне. Без просвете, међутим, остају без успеха све економске реформе и хигијенске поуке.

Нема имена за стање наших пушева, нарочито у неким покрајинама (Србија, Јуж. Србија). По томе, ми смо последњи народ у Европи. Стварно добрих путева имамо у целој Југославији мање од 1000 км. Железничке пруге су одвећ ретке и рђаво спојене. Читава област од 50.000 кв. м. (површина равна предратној Србији) нема ни једног метра пруге. Село је откинуто од сваког другог живота, јер је путовање читаво скупо и напорно предузеће кога се нико не подухвата без велике нужде.

Је ли чудо онда што је сељак удаљен од јавног живота и што живи изван домашаја културног напретка На сељака пада већа половина једног тешког јавног (државног и само-