Економист

755

тости и јавног интереса противу свих могућих аката управних власти који нису саобразни закону. На акта нижих управних власти у смислу чл. 18. закона о Државном Савету и Управним Судовима, легитимирани су за службу они органи које Министар Финансија одреди код управних судова, пошто се управним судовима у смислу напред поменутог члана, изјављују тужбе противу аката свих управних власти које су ниже од Министра, под условима тамо одређеним, а Државном Савету ако је та управна власт Министар, без обзира на то на који је начин и по којој административној материји донет незаконит управни акт. Према томе, израз употребљен у закову минисшарским решењем значи, не само она министарска решења која се односе на персоналне ствари или специјално на чиновнике, већ сва могућа решења Министара којима је у корист једнога појединца повређен закон. По чл. 15. закона о Државном Савету и Управним Судовима, дата је могућност појединцима да своја субјективна права бране пред управним судовима услед незаконитог рада администрације, а чл. 21. истог закона, дата је могућност с друге стране органима надзорне управне власти, да пазе на правилну примену објективнога права т.ј. на заштиту законитости у опште и државних интереса. Ту заштиту законитости и државних интереса може пред Државним Саветом бранити Главна Контрола и нико више.

Ш. Суд општине у Б. изјавио је тужбу Државном СаBeTy противу решења Министра Финансија (Генер. Дирек. Посред. Пореза) Бр. 53454, којим је поништено решење таксено-привредног одељења те општине, којим је тражена наплата таксе на вишак вредности имања В. В. чиновника из Београда. Решење Министра Финансија базирано је са следећим разлозима: „Пошто је финансијски закон за 1922/28. годину продужаван у дванајстинама до 31. марта 1994. год. то је и одредба чл. 252. финансијског закона важила до тога дана закључно, јер важност овог прописа није продужена и финансијским законом за 1924/25. год. што се јасно види из чл. 243 финансијског закона за 1924. и 1995. год. у коме је задржан само први став чл. 252 фин. закона за 1922/923. год. те је законодавац директно ишао затим да од |]. априла 1924. год. недопусти више наплату овог намета.

Према горе изложеном све што је учињено под важношћу чл. 252. финансијског закона за 1929/23. год. т. ј. што је разрезано и наплаћено до 31. марта 1924. год. остаје у важности, а све што је разрезано до 31. марта 1924. год, а не наплаћено као и што је разрезано после 31. марта 1924.

ГОД. нема законског ослонца и наплата стога не може се вршити.