Економист

795

тако се воде државни послови (У том опису Фавареј нарочито подвлачи да војна администрација расипа до парадокса, и у тој ствари никако он не остаје усамљен, јер исто то понављају Фејол и Шац).

Ево сад доказа за свако од горњих правила да су савршено нерационална.

Што се тиче начела једногодишњег буџетирања, које забрањује да се трошкови вотирају за више година, оно не даје ни елементарну слободу, потребну за вођење послова. Узмимо за пример једну нову конструкцију чије извођење захтева шест година. Очевидно да пре но ш о се донесе одлука о томе има да се претходно испитају целокупни издаци, трајање извршења, техничка и финансиска средства и за то треба, као што је познато, препаратива, уговора и погодаба које се односе на више год на. Па ипак држаћемо се стриктно гласања расхода за једну годину, не ангажујући се за следеће године. Таква апсурдност изгледа немогућа; она је међу иму току. Незгоде од тога позећавају се још и тиме, да буџет задоцњава. Због једногодишњости буџета бива да се једне године, кад се предвиди више него што треба, новац расипа у лудо, да се утроши па ма који начин, а затим идуће године да га нема ни за најнужније потребе. „Ја сам познавао једног директора, вели Ш!ац, који, пошто је издашно поделио све могуће поклоне, није још дошао до задње паре; он је онда купио одједном три колекције РаПог-а, које је намести", једну код шефа, другу код подшефа и трећу у ходнику,“

Што се тиче јединства буџета, оно у ствари не постиже свој цаљ да се једним погледом прегледа цео буџет. Главна мана је у том погледу да буџет какав се предлаже скупштини не пружа сам ток развијања административних грана већ само резултате. То важи нарочито за јавна предузећа, Међу. њима у Фра. цуској ·ема ниједног, како то мисли Шац, у коме би се са извесношћу могао утврдити биланс, губици или стварне добити. Тако, на пр., огромна компликованост државних послова, од којих су поште и телеграфа само један малени део, отсутност готово потпуна размене гледишта, која се односе на пошту и елеграф, између парламента и. министра, писање и само писање, недостатак биланса... чине да се чланови парламента у опште налазе у потпуном непо-