Економист

191

тако рећи потчињени министру председнику, он се данас тешко може примити без извесних радикалних измена чисто политичке природе. (У неким земљама, где један министар председник има велики ауторитет и дуго је на власти, то се можда да и лако извести). Шацов предлог приближава се уставној реформи у смислу председничког система. Друга граница индустриализације ће пак, нема сумње бити у социалним циљевима који хоће да се постигну једном мером или, једном инструкцијом, као што је то национализирање извесних привредних добара: јер ови циљеви стоје изван и изнад техничких разлога, као и политички. Отуда, кад се пође за једним социалним до једног система уређења који није више индустриализација државних административних грана, већ је просто систем национализиције. Због различитих циљева врло је лако мргуће да се ова два система разликују у многим битним тачкама. Кад један систем има за циљ само по себи рационализирање државне управе у смислу једне модерне индустриализације, и други један социалан циљ да се извесна добра преведу у националну својину, онда се очевидно састави савета могу разликовати у суштини, и није никакво чудо, ако један савет национализације буде састављен од представника супротних интереса и тиме онеспособљен за рад. Око се то посматра са гледишта индустриализације државне управе, онда ће се такав систем одбацити најкатегоричније, јер ће се открити низ крупних недостатака. Али треба имати у виду да су то два различита гледишта, две различите, диспаратне и немерљиве ствари, и да ту на првом месту стоји соцшалан циљ, који има да се постигне (кад се он постави као циљ практичног извођења), као што на првом месту стоји политички принцип према техничком. С обзиром на ово можемо критику Шаца, пројеката Генералне конфедерације рада да обележимо као депласирану (127—148).

Што се тиче саме аутономије привредних државних предузећа, која је с једне стране примена начела индустриализације државе, с друге начела децентрализације саме по себи као последице демократисања, и која заузима тако важно место у предлозима, у принципу такође може се примити. У државним предузећима нема акционара, који ће сами бирати органе и водити контролу над њима — они у пројекту Фава-