Економист

193

војска, полиција и у опште све функције власти. Дотле управо најчешће и долазе реформатори. Ако иде Шац даље, паи он условно и за будућност, то није само због тога, што он једнострано примењује начело индустриализације (јер оно захтева истовремено и ослобођење државе од функција), већ због тога, јер није видео да успех државе у многим питањима (на пр. у сузбијању криминалитета) има разлога не у администрадији, већ у крајњој линији у гледиштима на свет (на пр. у гледишту на криминалитет и мере за његово сузбијање и у дубљим социалним узроцима. Вероватно то долази такође од превелике вере у спонтане снаге друштва и у солидарност интереса свих чланова. Друго, има организација друштвених које су опасне по државу директно, и које постају конкуренти државни тако да држава мора да стави границе у њиховом раду, не да се користи њима, већ да их ограничи.

Такви су данас трестови и картели који натурују и прописују грађанима цене производа. Данас држава то не може да допусти у опште, јер у крајњој линији ту се крију проблеми личне слободе. Допустити приватним моћним организацијама које имају фактичке монополе у својим рукама, (или допустити револуционарним радничким организацијама свако средство у борби), то држава не може, јер тим самим је доведена у питање и њена сопствена моћ и јавни поредак.)

') Данас је карактеристична појава да економски произвођачи теже да се еманципују. Полази се, на име, од тога да произвођачи престављају привредну моћ целога народа и да су прематоме носиоци целокупне народне привреде. У том циљу им се оставља и регулисање народнопривредног пропеса, утврђивање услова, под којима се добра производе и продају, дакле, регулисање радних односа, пијачних односа и цена, и може се притоме ићи чак дотле, да им се уступи чак и привредно законодавство, полазећи од идеје ла редови непосредно заинтересовани имају права на самостално уређивање својих животних услова. Овакву теденцију морамо обележити као синдикалистимку, пошто је основно у њој да привредни редови и привредне организације произвођача у опште добију „самоуправу“ без обзира на различите пиљеве капиталиста (одн. подузетника) и радника, које би хтеле да постигну тим путем. Но начелно, ту се поставља питање о граници у којој се привредним редовима може да уступи слобода, т. ј. какав ће однос бити између парламента и њих. Парламент мора остати највиши орган, јер без тога држава се претвара у савез привредих редова, и тиме исчезава. Држава, која има да уравнотежава све друштвене редове својим ауторитетом, не сме да допусти да привредни редови, произвођачи, одређују сами цену, јер то у суштини

ЕКОНОМИСТ 15