Економист

194

Принципиелно пак можемо усвојити примедбу коју је учинио проф. Бона да преношење државних функција на привредне организације, којима ће дати самоуправу, не сме да се врши из разлога, што је државна привреда банкротирала, што држава нема довољно аторитета да опорезује народ који би иначе могао да плаћа.)

У циљу да се држава ослободи од функција, предлаже се да се привредне функције даду у концесију приватним лицима. До тога закључка долази и један од присталица административних рефорама, Фејол. Држава би, по њему, разуме се могла да одреди на пр. таксе или чак да тражи конструкције које не би морале бити компензиране довољним приходима, у опште да осигура интерес јавни, било публике, било особља, било саме ње, који се никако не поклапа са рентабилношћу. Али на другој страни добило би се оно, што је главно, да би предузећа била у рукама приватних лица, која би уговором о концесији себи загарантовала довољно

значи да они одређују порезу другим круговима. Они би то могли јошу парламенту, састављеном од преставника произвођачких синдиката, у колико је такав парламент могућ, али у сваком случају саме групе изван државе, изван парламента, не смеју имати такво једно право. „Ако се политичка власт нрода одрекне контроле над ценама, онда се она тиме одриче и вршења државне власти као преставника свију. Поједине произвођачке групе нису довољно јаке и са гледишта потражње немају подједнаку вредност. Резултет рвања око одређивања цене без учешћа државе имао би за последицу савсј најважнијих произвођачких група за експлотисање других. Примере зато пружају нам борбе за царинске тарифе. И не само унутра већ и споља биће тако. Једна група, које господари домаћим тржиштем без обзира на владу, води споља међународну привредну политику само у приватном интересу, а не као заступник целине. Држање американских интересената уља чини овде даља развијања вероватним.“ То што се односи на цену, ми бисмо додали, у толико пре односи се на друга питања, као на пр. рерулисања рада, нарочито положаја радника, пошто за целину никако не може бити индифсрентно њихово физичко, морално и културно напредовање. Ако се држави одузме старање и контрола о тако важним питањима, онда више нема државе, Она је, међутим, као што смо показали једна неопходна институција или заједница. „У крајњој линији се ту ради, као што је то лепо речено, не о једном чисто привредном питању, већ о старом основном проблему људске слободе. Утицајни привредни кругови данас траже искључење др жавне власти из привредног живота. Међутим то је могуће само под једним условом „да привредна слобода ваљаних произвођача не прети друштвеној слободи народа“, (В. Profi. Dr. M. Il. Bonn, Die Aullisung des modernen Staats, 1991.; Die Entstaatlichang der \Virtschait нарочито ст. 42 и 44). 1!) В. код Бона у шит. делу. ст 43.