Економист

247

наводи нити утврђује чињенице у чему се та неуредност састоји, то онда ни оптужбено решење не може опстати, јер се не види са којих разлога Министар Финансија узима, да је у овом конкретном случају поступљено противно чл. 10. закона о порези на пословни промет.

„Зато ће Министар Финансија, приликом доношења новог решења, бити дужан да тачно констатује чињенице из којих се може јасно видети, да ли је тужиља поступила противно чл. 10. поменутог закона или не“.

За овај случај вреди примедба за случај под !. И овде, као што се види, Мин. Финансија у оптужбеном решењу само просто констатује да тужитељка није све урадила што је по закону била дужна урадити, али за те своје наводе не износи никакве чињенице које би их несумњиво поткрепљавале. Тужиља уз тужбу међутим подноси доказе, који се слажу са оним што она у тужби наводи.

М. А. П., свештеник из С. изјавио је тужбу Државном Савету противу решења Министра Финансија (Генералне Дирекције Непосредних Пореза) од 2. септембра“ 1924. године Бр. 23168 којим је одобрена оцена пореског одбора и разрез на основу исте извршен, на принос од зграда, па је молио Државни Савет да исто решење поништи као противно закону.

Тужбени наводи су следећи: „Генерална Дирекција погрешно је узела за разлог да ја примам мишљење пореског одбора, када сам ја јавним исправама, а то је потврђеним уговорима код полицијске власти, доказао уговорене кирије. Дакле овде се је Дирекција огрешила о чл. 31. закона о непосредном порезу. Овакве случајеве расправио је и Државни: Савет одлуком својом од 8. марта 1905. год. Бр. 1960 што је било познато Дирекцији па је требала да се по овој одлуци и управља“.

Министар Финансија, доносећи своје оптужбено решење није у истоме дао ннкакве разлоге због којих оснажава решење пореског одбора већ је само навео, да је Генерална Дирекција Непосредних Пореза расмотрила како жалбу и жалбене наводе, тако и сва акта који се на овај предмет односе па је нашла, да је разрез пореза противу кога је жалба изјављена на закону основан, не упуштајући се у нарочиту оцену жалб-них навода.

Тужилац П. уз тужбу поднео је Државном Савету и доказе т. ј. уговор потврђен од стране полицијске власти из кога се јасно види, колика је уговорена кирија од зграда и дућана, па је молио Државни Савет да ове доказе има у виду када буде његову ствар решавао. Државни Савет, решавајући овај управин спор по тужби, пресудом својом од 14. децембра 1925. год. Бр 1186/24. поништио је напред поменуто решење Министра Финансија са ових разлога: „Кад ту-