Економист

415

старој тарифи имала заштитну царину од 10, она је сад има по уговору са Аустријом од 12 дин. Ова дакле разлика у заштити још мање задовољава него она из т. бр. 536/3а, јер _овде има и даљих отпадака при преради ваљаног гвожђа у вучену жицу, што значи још веће оптерећење царином на сировину. Међутим ова је царина на жицу одлучна и за искоришћавање царине на ексере, јер кад би се цене на ексере одржале на висини која би у потпуности искористила заштитну царину на ексере, исплатило би се увозити жицу са стране и правити из ње ексере и онда би се упропастила домаћа производња жице. Зато фабрике после нове царинске тарифе нису повећале цене ексера за 7 зл. дин. дакле за целу заштиту, већ само са 2 1/2 зл. дин. за 100 кг.

Мало наивно звучи закључак Др. Топаловића, „да је укупна цена ексера (заједно са радом и са сировинама) 25 зл. Дин, док је сама царина на ексере 19 зл. Дин. те да би према томе ексери без заштите стајали свега 6 зл. Дин. за 100 кг. „Ако је цена сировог жељеза 19 зл. Дин. онда је "сваком јасно, да ексери не могу стајати само половину цене сировине из које се они праве. Како се наиме та сировина има топити како се даље инготи имају ваљати у цагле, а цагле ваљати у жицу, ваљане жице претворити у вучену жицу, а вучена жица у ексере, природно је да ће ексери стајати не мање већ много више него сировина т.ј. приближно 40 зл. Дин. за 100 кг. Према томе је заштитна царина за ексере много скромнија него што је то Др. Топаловић хтео да прикаже.

Слична је и тврдња Др. Топаловића, да „гвожђе у шипкама кошта 20 зл. Дин. да сирово гвожђе за ове шипке стоји 12 Дин., рад у њему 8 Дин. а заштита производње чистих 10 Дин. дакле да је заштита виша него принос од рада.“ Јер сем тога што цена жељеза у шипкама није 20 зл. Дин. већ 27.50 зл. Дин. франко творница, те разлика спрам сировог гвожђа не износи 8 већ скоро 16 зл. Дин. конклузија да је „заштита виша него принос од рада“ зато је нелогична јер би према томе та заштита била тим већа што би (сегеп5 раибиз) виша била цена сировог жељеза. Има међутим у реферату Др. Топаловића и таквих обавештења која упућују на пристрасност извора његових информација. Тако он тврди, да су директори Јесеничке фабрике били задовољни постављеним односима између царине на сирово и царине на прерађено гвожђе и да су тек онда, кад су увидели да се та разлика одржала и да су други добили још већу заштиту, надали дреку како се они упропашћују. Овде је у питању запослење извесних државних фабрика које зато што су у државним рукама раде нерационално и израђују тако скупу сировину да доводе у питање рентабилност и оних творница које ту сировину израђују; али најзад има обзира више врсте које