Економист

416

налажу и тим творницама и потрошачима жртве у облику Заштитне царине на сировине. Да би и поред свег тога те фабрике прераду гвожђа у разне фабрикате могле ипак успешно да раде, потребно је било одржати извесну дисрепанцију између царине на сирово гвожђе и царине на гвожђе у шипкама. Пре него што је наша делегација отпутовала била за преговоре у Беч, царина на гвожђе у шипкама била је утврђена на 12 зл. Д., или још тачније разлика између царине на гвожђе у шипкама и царине на сирово гвожђе утврђена је била на 9 зл. Дин. Ту је разлику баш наша делегација за преговоре са Аустријом концесијама код заштиних царина на прерађевине порушила, тако да она данас не износи више 9 већ 7 зл. Дин. Како су ти ставови пак везани и како уговор са Аустријом важи за годину дана, то се чине и с једне и с друге стране напори да се нађе експедиенс који ће омогућити продужење рада наших фабрика гвоздених прерађевина, а уједно и повлачење сировина из наших државних фабрика сировог жељеза. У овии питањима фабрика гвожђа у Јесеници не стоји усамљења; с њоме су солидарне, противно тврдњи Др. Топаловића, и фабрике гвожђа у Шторама, и Гуштањ Равнама па и државна фабрика у Зеници. У изјавама које је у своје време учинио Ген. директор фабрике у Јесеницама, он је заступао у овом питању и ове последње фабрике, од којих је имао писмену пуномоћ.

Будући да се Др. Топаловић позива на званичне информације, то један део кривице за ово нетачно приказивање стања ствари у нашој индустрији гвоздених производа, пада _ дакако на ону надлежност која му је доставила ове погрешне податке, али би Др-у Топаловићу налагала списатељска дужност да добивене информације са друге стране провери. Да је он то учинио, зацело не би добио утисак да Јесеничко предузеће произвољно лансира вести о затварању фабрике само стога, што би хтело да се извуче из обавезе подизања зграда својим раденицима. Једно предузеће коме се на сваком кораку праве тешкоће и које тако мало зарађује да својим деоничарима не плаћа дивиденде, не може да улаже новаца ни у најпотребније инвестиције; да се увери у томе довољно је сваком бацити поглед на последњу билансу Крањске Индустриске Дружбе о пословној години 1994/95., која изказује губитак од 79.020.— динара. Па ипак је фабрика у Јесеницама редовно одговарала својим социјалним обавезама и у временима највеће незапослености Она више од 3/4 столећа безпрекидно запослује становништво једног целог краја Словеније · и поред све лоше коњуктуре, која јој налаже да смањи производњу.

Кад би Др. Топаловић схватио праву корист ондашњег радништва, која лежи у могућностима напредовања саме фа-