Економист

501

ром на прописе трошарин. закона. На то је Г. Министар Финансија, донео друго решење од 30. децембра 1925. године Бр. 49999 под којим нас на основу пресуде Држ. Савета одбија од тражења, јер да у одредбама о државној трошарини није нормирано право повраћаја трошарине на увезену страну робу која се извози из слободног промета. Ово решење Г. Министра Финансија противно је појму трошарине, која се наплаћује на извезене предмете израђене у земљи, или пак довезене са стране који се имају потрошити у земљи. На овакове предмете, кад се немају потрошити у земљи, трошарина се не наплаћује, односно у колико се и наплати врати се сопственицима чим се утврди да се роба у земљи није потрошила.“ У одговору своме на тужбу Министар Финансија даје следеће наводе: „Наводи тужиоца су неумесни и на закону неосновани, па се као такви и не могу узети у призрење.“

Закон о Државној Трошарини односно одредбе о Државној Трошарини нису ниједним својим чланом нормирале право повраћаја неплаћене државне трошарине на увезену

страну робу, која се извози из слободног промета, које право ужива само роба домаће производње.

На конкретан случај има места једино примени чл. 69. Одредбе о Државној Трошарини која гласи: „За извоз трошаринских предмета стране производње, који се из сместиштних и царинских магацина враћају, односно извозе ван земље, важе односни прописи царински, а према овима Браћа Суић из Сплита немају права на повраћај државне трошарине на робу стране производње, која је ступила дефинитивно у слободан промет, а није извежена непосредно из сместишних и царинских магацина, као што немају права ни на повраћај царине“.

Решавајући ова! конкретан случај по тужби Државни Савет је пресудом својом од 1. априла 1926. г. Бр. 9899 поништио поменуто решење Мин. Финансија са ових разлога: „Чл. 64. Одредаба о држ. трошарини из фин. зак. за 1920/21. год. даје свима лицима, која се баве производњом или продајом трош. предмета, право на повраћај трошарине на извезене предмете ако докажу да су је платили, То право није ограничено само на предмете домаће производње, како се неосновано тврди у одговору на тужбу, без позива на ма који пропис, што се јасно види из пом. чл. 64., па оно важи и у случајевима увоза страних трош. предмета, који се извозе из слободног промета. Чл. 64. тај повраћај условљава

једино доказом да је трошарина плаћена, а порекло предмета и не помиње.

Примени чл. 69. поменутих одредаба у овоме случају нема места. Ту се извоз, односно враћање ван земље троша-