Економист

502

Ринских предмета стране производње, који су ушли у сместишне и царинске магацине, подводи под царинске прописе "без икаквог помена о повраћају наплаћене трошарине. Тај члан не важи за повраћај и због тога, што се према чл. 49. истих Одредаба трош. предмети могу оставити у за то одређена стоваришта без наплате трошарине, која није плаћена. Према томе, одредбе чл. 69. односе се само на прописе о пар. поступању са робом странога порекла која се натраг враћа.

За расправу спора о повраћају наплаћене државне тро'шарине меродовни су једино прописи чл. 64. поменутих одредаба, па како је тужилац испунио тражени услов има му се вратити оспорена сума државне трошарине.“

У. — Л. Ђ. удова из В. изјавила је тужбу противу репшења Мин. Финансија (Ген. Дир. Неп. Пореза) од 28 Х1.1995. т. Бр. 45005 којим је оснажена пресуда среске фин. управе У В. од 25 МШ. 1925. г. Бр. 7282. Л. Ђ. из В. доставила је среској Фин. Управи у В. да је дала на меницу 5.000 дин, једном лицу по којој му је забрану и интабулацију ставила, а није исту меницу пријавила за разрез пореза. Среска Фин. Управа из својих књига и аката се уверила да тужена није 'ову меницу пријавила за разрез порезе и да је тиме себи "створила кривицу из чл. 111. зак. о непосред. порези, па ју је пресудом својом осудила да плати како редовну тако и казнену порезу. Разлози фин. управе су ови: „Како је достављени препис менице довољан доказ да је Л. Ђ. дала под интерес капитал од 5000 дин. а на основи пореских књига и њеног признања утврђеног да исти капитал није пријавила за разрез порезе тиме је потпуно утврђено да постоји кривица из чл. 111. зак. о неп. порезу“, па је и пре'судила да се иста казни по напред пом. зак. пропису.

Тужбени су наводи следећи: „Решење Министра Финансија није на закону основано са ових разлога: што сам јами у изјављеној жалби навела разлоге са којих је неправилна пресуда среске фин. управе по којој сам ја по чл. 111. закона о неп, порезу кажњена и сличне наводе и овде у овој жалби износим, по томе: што се види и по самој пресуди да сам ја дала зајам по меници, у 1924. г. без икаквог интереса, и пошто је рок плаћања дошао ја сам тражила обезбеду за суму од 5000 динара и та обавеза дошла је пред државну власт и пред финанс. управу, и када је финанс. управи био познат порески објекат онда се није 'могло ни говорити о прикривању мога капитала, а то и по објашњену одлуком „Државног Савета од 30. новембра 1909, г. Бр. 8405, ја нисам могла да се кажњавам, јер по чл. 111 зак. о непосред. 'порезу пореска власт није имала зак. ослонца да ме кажњава, већ је требала да ме оптерети само редовним порезом за оно