Економист

677

рада и капитала, али уз врло јаку превентивну и постериорну контролу од стране административних власти.

Присталице овога мишљења бране своју тезу од прилике воако. Наша је земља, тврди се, спромашна и у капиталу и у предузимачкој радној снази. Потребно је, према томе, дозголлти имиграцију страног рада (предузимачког) и капитала, да би, оомоћу њих, био убрзан привредни напредак земље. Опасност пд имиграције које се плаше присталице ортодоксног гледишта, и коју и присталице либералног гледишта не негирају, потпуно —_- може се, веле, отклонити на тај начин, што бе надлежна административна власт вршити превентивну и постериорну контролу: превентивна контрола испитује порекло и намере имиграције, као и домаћу потребу за истом ; постериорна контрола прати рад и кретање имиграната, — увек, наравно уз неограничено право да се једном странцу може одрећи дозвола становања и рада код нас.

Али и поред ове разлике која постоји између једног и другог мишљења, она имају, као што видимо, једну заједничку црту, која је врло значајна за питања која нас интересује. По оба гледишта, на име, право етаблисмана везано је за дозволу од стране надлежене адманистратавне власти, која има да врши превентивну контролу —- те, према томе, право етаблисмана не би могло бшти уговором унапред обезбеђено.

Значи, дакле, да су наши меродавни фактори, све до почетка преговора у фебруару ове године, стајали на гледишту, да право етаблисмана. не може бити уговором регулисано ; и да је гледиште измењено тек пред саме преговоре или чак и у току самих преговора. ;

Констатација пак, да је једно принципијелно гледиште измењено тек у току преговора, намеће нам питање : да ли је та промена наступила услед неког нарочитог интереса, који је нама диктовао друкчије гледиште на питање етаблисмана ; или је пак та промена дошла и мимо нашу вољу, под притиском вршеним на нас од стране оног другог сауговорача.

Кад се има на уму, да је Италија држава, која има суперпопулацију, и која експортује годишње 300—500.000 емиграната, онда је јасно да ми са овим уговором о етаблисману немамо шта да добијемо, а имамо много да изгубимо. Из овога пак слободан је, изгледа нам, закључак, да је право етаблисмана морало бити унето у уговор и мимо нашу вољу.