Економист

678

Ово решење пак- у толико је непријатније (опасније), што је домашај ове одредбе (уговора) много већи, но што се то жели да представи. =

Када се говори о праву етаблисмана зајемченог у уговору са Италпјом онда се мора бити начисто са тим, да се проблем не ограничава само на Италију, т. ]. да се он не ограничава само на италијанску имиграцију рада и капитала. Проблем је много штрег обима: решавајући питање етаблисмана у уговору са Италијом, ми решавамо проблем имиграције у опште, а у првоме реду имиграције из суседних нам држава, Мађарске, Аустрије пи Немачке. | ___ Истина је, да са чисто теоријског гледишта, ми можемо дати Италији право етаблисмана, а одбити друге државе од тога захтева. Али та теоријска могућност у пракси не постоји. У пракси се даје извести, па и то врло тешко, диференцијални односно преференцијални поступак према роби једне одређене провенијенце; диференцијалан (или преференцијалан) поступак према поданицима једне државе ми обележавамо као немогућ: —- јер би се то сматрало увек као акт непријатељства, — а наша политика не може и несме имати за циљ, да будемо стално у непријатељству са најближим суседима.

Сем тога, и то треба увек имати на уму, да су за нас пијаце централне Евроџе биле и остале најважније пијаце, што вначи, да ми немамо ни најмање интереса да предузимамо ма какву меру, која би могла имати ва последицу, да нам забрани или отежа долазак на те: пијаце, — а ив овога ивлази, да Бемо ми бити принуђени (да не би довели у питање свој извоз), да право: етаблисмана признамо и државама централне Европе (јер се не смемо ни једног момента заваравати, да би неједнако поступање према поданицима из тих држава, Т. J. повољно према Италијанима, увек изазвало код њих риторзивне мере против. нашег увоза).

Једном речју, дакле, треба да будемо начисто с тим, да. право етаблисмана, зајемчено Италијанима у конзуларној конвенцији, значи да су наша врата широм отворена свима: и Италијанима, п Мађарима, и Немцима. Имаће свакако пуно људи који у томе не гледају никакво вло, и ми ћемо бити најсрећнији, сло се то мишљење покаже као тачно; ми, са своје стране, нисмо тако безвбрижни, и било би нам, отворено признајемо,