Економист

истој пресуди Државног Савета и поступи. Како ће он то учинити > Несумњиво на тај начин, што ће сада донети једно друго решење, којим ће жалиоце противу рада реченога збора акционара одбити од њиховог тражења да се тај рад збора поништи. Пошто је раније решење министра Трговине и Индустрије, које је као неправилно нападнуто пред Државним Саветом, поништено напред поменутом пресудом Државног Савета, то постоји законска претпоставка, да то решење Министра Трговине и Индустрије ађ пино није ни постојало, те ово друго решење, које, Министар после пресуде има да изда по наређењу чл. 42. истог закона, он га у исто време издаје и по првашњем тражењу жалилаца, који као покретач целе ове административне радње, морају на крају крајева знати у каквом се они правном положају налазе. Министар је сада дужан да решењем одбије од тражења да се рад збора поништи, у смислу пресуде Државног Савета, а у вези чл. 42 зак. о Држ. Савету и упр. судовима.

Овим је мислимо у исто време до очигледности показано, да управна власт не може друкче да поступи по пресудама управних судова до на тај начин, што ће издати један други управни акт на место онога који се ништи, а који ће бити конформан одлуци Државног Савета или управног суда, који као управно-судски органи се баш и разликују од активне администрације у томе, што не могу издавати управна акта која ће имати непосредних правних последица у спољнем свету, већ се њихова улога састоји само у томе што ће својим одлукама, које су са своје стране снабдевене правном снагом у смислу чл. 42. закона о Државном Савету и Управним Судовима, упућивати органе активне администрације на законит и правилан рад. Све ово у толико пре, пошто по нашем законодавству постоје само спорови поништаја утравниг аката (Сопљепслеих де Раплла оп) ; пред Државним Саветом и управним судовима, могу се нападати само управни акти као такви,.а не и остале радње администрације, које не би имале овај карактер, рецимо извиђање чисто материјалних операција и т, д. Код нас не постоји Сопфепсјецх ап Кола, као што је то случај у Француској, да би и саме пресуде управних судова имале други значај, но што их сада имају по нашем позитивном праву. Тиме се њихова улога као органа који врше правну контролу над радом администрације потпуно исцрпљује, после чега остаје још само једна активност управних власти чије се одлуке једино у стварности непосредно осећају.

ДР Д. Д.