Економист

302

активност управне власти, али које не садрже у себи никакву правну снагу већ само извођење онога што се управним актом садржи. Материјална операција може бити само последина управног акта, једног правног акта управне власти. Да се до те материјалне операције дође мора да постоји један правни акт саме управне власти). Расбе“ juridique, док сама пресуда управног суда као таква, без потребне акције управне власти, остаје мртво слово на хартији. Из тога као неминовно излази, „да се смисао чл. 42. има схватити тако, да се обавевност одлука управних судова за управне власти састоји у издавању једног новог управног акта, јер иначе ако би се смисао поменуте законске одредбе схватио ма на који други начин, ова би одредба била доиста неравумљива. Обавеза управне власти из чл. 42. пом. зак. баш се и састоји у томе, да она изда један такав акт, којим ће пресуда управ. суда бити извршена.

Ако би се усвојило гледиште Државног Савета, изнето у његовом горе поменутом решењу, а према свему што је до сада речено, онда би се дошло до тога, да пресуда Државног Савета има у овоме случају снагу и дејство самог управног акта. Из тога излази као логична последица, да више није потребна никаква правна радња активне администрације, већ је пресуда Државног Савета та која замењује управни акт. Ако би се ово узело, према гледишту Државног Савета као тачно, онда би чл. 43. закона о Државном Савету и Управним Судовима директно бпо непотребан, пошто чл. 42. као што се из овога види, по мишљењу Државног Савета, ово питање дефинитивно решава. У ствари, одредба из чл. 19: поменутог закона п јесте та, која ствара целу пометњу у пракси, услед недостатака законског критеријума за оцену питања, када је потребно издавање неког управног акта а када не по пресудама управних судова.

Као што се из свега овога сада јасно види, одредбе чл. 42. и 43. закона о Државном Савету и Управним Судовима, нису тако јасне и одређене, и схватање ових прописа, као што смо раније напоменули, може доиста у пракси да постане спорно као што је то у осталом и у овом конкретном случају.

По нашем мишлењу, решење Државног Савета бр. 38558

· није правилно, ма како иначе биле нејасне п сона рауико ве одредбе напред поменутих чланова закона о Државном Савету и Управним Судовима. Критеријум за једно правилно решење по оваквим пштањима, ми изводимо из општих принципа постављених за рад администартивних власти. Према томе, ми би смо овај конкретан случај овако решили. Кад је Државни Савет пресудом својом бр. 13734 поништио решење Министра Трговине и Индустрије, а којим је решењем министровим поништен рад вбора акционара поменуте фабрике по жалби М. В. и осталих онда је за управну власт, одн. за министра Трговине и Индустрије, самим тим створена једна правна обавеза из чл. 42. закона о Државном Савету пи Управним Судовима, да по