Економист

301

G погледом на лаконизам нашег законодавства о томе, а то су одредбе закона о Државном Савету и Управним Судовима, може се рећи, да је питање о томе заиста веома спорно. Свега. две одредбе пом. закона говоре о томе. То су чл. 42. и чл. 43. истог закона. Одмах, да их јасноће ради, наведемо. Чл. 42. гласи: »Пресуде Државног Савета и извршне (правоваљане) пресуде управних судова обавезне су за управне власти. Ове не могу противу воље тужиоца ништа учинити што би тим пресудама. било противно«. Чл. 43. гласи: »У колико пресуде Државног Саведа и управних судова захтевају издавање новог управног акта, а управна власт га не донесе у року од три месепа од кад јој је достављена пресуда, има онај, у чију је корист донета пресуда, право да се жали Државном Савету. Државни Савет донеће у томе случају решење, којим се потпуно замењује управни акт«.

У пракси цело то питање своди се на ово: шта ће се узети ва критериум, да ли је у једном извесном појављеном случају потребно издати нов управни акт на основу пресуде Државног Савета односно управних судова, да би се извршила реституција повређеног права управ. акта или не. Другим речима, у којим ће случајевима управни акт бити ништав самом пресудом Државног Савета односно управног суда као таквом, дакле ео трзо и иста пресуда одмах имати непосредног дејства међу странкама, а у којим ће случајевима тек на основу пресуде Државног Савета, управна власт бити дужна да донесе нов управниакт, који ће бити саобразан пресуди Државног Савета или управног суда, и тек тада произвести правно дејство у одељку на странке. Чл. 43. пом. закона само каже »У колико пресуде Државног Савета и управних судова, захтевају издавање новог управног акта«, међутим у закону се не поставља никакво правило као критеријум за. оцену y којима ће случајевима бити потребно издавање тог новог управног акта на основи једне извршне пресуде Државног Савета или управног суда. Кад тај критеријум није законодавац поставио, остаје да се он пронађе у пракси, али је само тешкоћа у томе, што је тај критеријум у пракси тешко наћи, те остаје да се то питање цени казуистички, од случаја до случаја. Међутим, и сам смисао чл. 42. пом. закона, узимајући га чисто по његовоме слову, није тако јасан и опредељен. По тој законској одредби као што се види, пресуде Државног Савета или управних судова, обавезне су за управне власти, што значи, да утравне власти мароју по тим пресудама поступита. Управне власти поступајући по тим пресудама има да раде онако, како је то прописано за рад тих власти, т. ј. оне акцију свога рада манифестују решењима или наредбама што значи, једним својим актом, правним актом, дакле једним актом који је познат под именом управног акта, који једини као такав има правну снагу, а не обичним материјалним операцијама, које исто тако са своје стране представљају