Економист

466

писао, —- решио у смислу своје досадашње праксе, он је ко ракнуо још у истом правцу и ако не баш тако одлучно, када је одлуком П. оделења од 12 маја 1925 г. признао пуноважмсност акцетта стављеног на нешспуњеном меничном бланкету под условом да »пок. Стеван (акцептант) тим бланко-акцептом већ унапред овластио повериоца Драгољуба, да садржсину мените односно суму новаца, која се има платити, лопуни према томе како се је он Стеван кад и колико код њега задужио Али практични значај ове принципијелне теве се знатно смањује тиме, што је Касациони Суд пребацио опиз ртођапа! тога овлашћења на рамитента. »Ако је овај последни случај, вели та одлука, т. ]. да су обе ове менице акцептоване од стране пок. (Стевана бланко, онда би туосилац Драгољуб, као издавалац ових меница, у колико се тиче његових права према акцептанту пок. Стевану, имао засебно доказиватт да је између њега и пок. Стевана као акцептанта ових меница постојао споразум односно уговор, да он тужилац може допније попунити спорне меншце на суму означену у њима, јер иначе нема меничног уговора, па ни меничне обавезе по 55 80 и 84 Трг. Зак.«

Таква подела терета доказивања изопачује природу меничног поступка, јер за тужиоца, који хоће наплатити меницу, није довољно да поднесе исту, но мора поднети још и друге доказе ван менице.

Али Касациони Суд у једној другој одлуци, која је тако исто наведена у књизи Tr. Ковачевића (одл. [1 одељ. од 26 јуна 1925 год. Бр. 5781), коригира у овом погледу своју доктрину и признаје постојање претпоставке да је пиздатељ менице одобрио притежатељу да попуни остављену празнину. »Не тачан је разлог суда, вели Касациони Суд, да се означење места плаћања, које је дописано од стране тужиоца на спорној меници, има се сматрати као и да не постоји, пошто је оно учињено без саизвољења дужника... јер када правни притежатељ може попунити меницу бланко потписану од стране издатеља или акцептанта, у коме случају давање такве бланко менице садржси овлашћење, да се меница од стране правног притежжатеља попуни, онда и притежатељ спорне менице имао је права да на меници попуни место плаћања, јер пуштањем у саобраћај спорне менице, на којој место плаћања није означено, потписници на истој дали су пристанак да меницу плате на месту, које правни притежатељ менице буде означио на меници.«

Дакле, ако формулишемо у кратко правац, у коме се креће доктрина Београдског Касационог Суда на овоме питању, можемо нагласити, да се она приближава следећим вакључ-. цима : 1. Менице, код којих у тренутку потписивања цео менични бланкет или неки делови истог су били остављени еп blanc, He сматрају се као неважеће, ако њихов правни притежатељ те правнине попуни пре подношења истих на протест