Економист

628

ризика, што нас оправдава да при излагању спојимо те две

ствари једну за другу.

Са свим природно, у нашој литератури било је три разна мишљења, која престављају три могућа типична решења. По једном мишљењу држава принципиелно не одговара. По г. Ж. ПЏерићу однос између државе и органа је однос пуномоћија, међутим пуномоћеник у принципу не одговара за радње опуномоћеника, већ само када то закон изрично одреди (55 810 п 811 Грађ. Зак.). Отуда држава одговара само у овим случајевима и у случајевима које је изрично навео г. д-р Драгољуб АранЂеловић (пошта за ствари и аманете по закону о поштама од 25. јануара. 1866, државне жељезнице за штете које претрпе путници и пошиљке, царинарнице за нестанак и оштећење робе коју је царинарница примила. на чување ради царинења). По другом мишљењу држава принципиелно. одговара само као приватноправно лице, али не и као власт. То мишљење заступа г. д-р Д. Аранђеловић који, поред тога, не може да нађе никаквог основа ни у нашем позитивном законодавству за одговорност државе као власти. По њему ни један од прописа који би могли да се наведу у смислу одговорности у ствари не заснива одговорност државе већ само или одговорност чиновника пили просто обезбеђује права појединаца. Најважнији аргуменат би могао бити 5 66 зак. о чин. грађ. реда, али он заснива одговорност чиновника, а не државе.: По трећем мишљењу, држава принципиелно одговара и као власт. Такво мишљење заступа д-р 7. Макровић. Овакво мишљење је тачно, у колико се тиче одговорности државе (државе као власти), јер оно једино, као што смо видели, одговара начелу легалности. Гледиште г. Аранђеловића претставља само један ступањ у еманципацији легалности, пи то је оно гледиште, које је једно време владало у Француској пракси и науци и које и данас јоште заступају извесни истакнути француски научници. — Али аргументација г. Марковића, што се тиче одговорности правног лица, почива на схоластичном појму правног лица. У том погледу г. А Џерић је савршено тачно поставио проблем, јер он је правно лице схватио као једну врсту правног односа. Питање је само у томе да ли се тај однос има да схвати као однос пуномоћија. Француска пракса и теорија, пошто у Француској одговорност државе и правног лица није била регулисана законским текстовима, стала је на гледиште да правно лице, п према томе држава, одговарају 9 принципу ризика.“

1 Чл. 28 Устава од 1903 даје право појединцима да туже чиновнике суду директно и у опште не решава питање о одговорности државе ; чл. 20—95 зак. о судијама од 19. јануара 1901. регулише одговорност само судија ; 55 116, 128 и 127, м у 5 134 који одређује генерално правило говори само о одговорности чиновника, о чему сведочи и назив главе ХГ_

? B. тЖ. Перић, Задружно право, део први, 1924, стр. 158, нарочито нап. 1, 2 и 8. |

Др. Драгољуб Аранђеловић, О одговорности државе и чиновника према трећим лицима за штету коју чиновник учини у вршењу званичне дужности, 1912 нарочито стр. 42, пр. 23.

Др. Л. Марковић, Грађанско право 1, стр. 143.

дати т.