Економист

629

2. Нама тај однос изгледа овако.

Одговорност правног лица биће његова, али не у смислу да оно одговара за кривицу. Одговорност за кривицу може се примити само кад се стоји на гледишту да правно лице 710 својој суштана одговара ва своје радње. Разуме се, ни ова одговорност неће очевидно бити одговорност за кривицу у буквалном смислу речи, већ одговорност за своје сопствене противправне радње: кривица за правно лице може бити само то (отуда Млећоцд, и увима да правно лице одговара по чл. 1382. Соде ступ). Одговорност правног лица биће сопствена у том смислу, што ће заједничка каса имати да одговара зато, што би позитивно право сматрало да треба да одговара (То би по нашем схватању правног лица значило да би одговарали појединци којима припада каса). Кад се тако постави питање, онда има ових могућности: правно лице одговара по прописима о пуномоћију; правно лице одоговара по. прописима за другога; и правно лице одговара по принципу ризика. Од свију ових решења нама изгледа најбоље треће решење. Истина, орган ради у име правног лица, као што ради један пуномоћник. Али правно лице је једна нарочито комплексна институција и са једном специалном организацијом тако, да је положај ортана друкчији него што је положај једног пуномоћника : докле је код пуномоћника круг послова обично узак и строго одређен са једном ригуровном одговорношћу по њега, — овде је круг послова врло широк, одређен у принципу једним општим правилом о циљу (задатку) и послови су везани један за други у једну органску целину, као што су и лица јерархиски размештена, тако да није лако утврдити дужности и кривицу, п на кога оне падају. Пре би се могли употребити прописи о

„одговорности за другога. Правно лице не води надзора над органима : по природи саме ствари, надзор може водити један орган над другим и на крају се долази дотле да га над највишим органима не може водити нико (ава сизводлав сивбоден). Али могло би се узети да соцтално то вреди исто толико као да је правно лице одговарало: правно лице је дужно да води, са социалног гледишта, рачуна о својим органима; ако то оно не може због прпроде своје организације, оно треба то себи да упише. У толико пре, што у пракси постоји прелаз од одговорности за другог ка одговорности за ризик, чисто објективној одговорности. ( друге стране међутим не постоји никаква нужност супротности између правног лица и одговорности :