Економист

689

чарског дела, он не би ипак могао бити квалификован као кријумчарење из чл. 145. цар. закона, нити би против мене могла бити изречена казна за дело из тога члана, пошто га поменути чл. 145. не предвиђа. Противно тврдити значило би мимо сва правна начела, мимо царински закон, мимо устав, одобрити да царинарнице саме у конкретним сучајевима пресуђују шта је пи како кажњиво, узимајући на себе законодавну и судску власт истовремено.

За кријумчарење потребне су недопуштене радње у циљу да се не плати царина. Ја сам аутомобил увезво признатим царинским путем, преко царинарнице, после извршених царинских манипулација, по прописима царинског поступка за сувовемна моторна возна средства. Ја нисам ни царинске путеве обишао, ни царинске власти обмануо, ни плаћање царине недопуштеним начином избегао, ни плаћање царине у питање довед ит. д.«

Расматрајући овај предмет по жалби, Државни Савет је решењем својим од 20. новембра 1926. године бр. 28477 поништио горње решење Министра Финансија односно Ген. Дир. Царина као противно закону са ових разлога : »Из акта и истраге по овоме предмету вођене види се, да у овом представљеном случају не стоји дело које царински закон предвиђа и казни као кријумчарење. На против, јасно је, да у околностима у којима је дело представљено нема ниједног елемента по царинском закону кажњивог као кријумчарење, пошто је увоз спорног аутомобила извршен по прописима царинског поступка за сувоземна моторна возна средства у међународном путничком саобраћају од 19. ТУ. 1924. године Ц. Бр. 11260, увежени аутомобил остао под царинским обележјем, рок важења триптика није протекао, а државне дажбине у смислу чл. 20 ц. поступка биле обезбеђене за случај злоупотребе триптика до које није ни дошло. Према томе овде нема дела кријумчарења, те је решење противно закону. Са изложенога а на основу чл. 201. цар. закона, надлежно Одељење- Државног Савета је решило да се напред поменуто решење Мин. Финансија поништи као противно закону.«

Одлука Државног Савета, донета по другом случају овде изложеном, и ако је у главном на закону основана, није по нашем мишљењу потпуна. Разлози изнети у тој.одлуди Државног Савета непотпуни су зато, што се Савет ограничио само на то што је констатовао да овде не постоји дело из чл. 145. цар. зак. Међутим по нашем мишљењу то није довољно у овоме конкретном случају. Овде није само реч о томе, постоји ли дело или не из чл. 145. цар. вак., него и о томе, да ли је радња оптуженога као таква сама по себи у опште предвиђена казненим закоником. Према ислеђеним околностима, које су утврђене како исказом оптуженога, тако и сведоцима и исправама поднетим од стране оптуженога види се јасно, да у овоме конкретном случају постоји једна радња, која у ошште није предвиђена као кажњива

Економист 14