Економист

720

за акт пензионисања. У ствари дакле појам акта извршења треба узети у једном ширем смислу, тако да он обухвата сваки акт којим се може повредити субјективно право. Само тај акт има да буде извршен тако, ла ту може бити речи о накнади штете или да је он део једног сложеног акта, једне сложене процедуре, па је он последњи котур у беочугу, те се може сматрати као његово извршење. За прво је пример одлука о отпусту једног чиновника, јер са одлуком истовремено је чиновник и отпуштен. Пример за друго је кад министар ликвидира уговор о набавци, што чини само један "момент операције набавке 8. Одговорност државе се може посматрати и у вези са дужношћу појединаца да се покоравају. Ово питање се може поставити само при неким административним актима (пошто има и таквих административних аката, која се примењују а да ту воља појединаца не игра никакву улогу као на пр. пад један чиновник буде пензионисан). Али изгледа нам да то не може имати утицаја. Да би држава била ослобођена одговорности, потребно је да појединац има дужсности да се не покори. Али, кад овај има само права, онда његово покоравање не може избрисати карактер противправности на акту државног органа. Ако се он покорпо, а није морао, значи да је претпоставио одговорност државе, т.ј. једну накнадну акцију. По данашњем повитивном праву, па п нашем, појединац има само права, а и тешко би у опште могли примити да се на појединца свали толики терет да би имао дужност, јер би онда од њега тражили да се о законитости стара као орган. Практично, важно је питање да ли појединац може својом тужбом да обустави своје извршење незаконите радње, Принцип

1 Оршу примењује своју теорију о разликовању момента одлуке п извршења у погледу врсте спорова. Мерама извршења по њему одРовара спор потпуне јурисдикције (де рјете јимасноп), другим мерама. пак спор за поништење аката. Оваква подела има смисла кад се спор пуне: јурисдикције схвати као спор и са накнаду штете. Али, ако он треба да се схвати као спор у опште за повраћај субјективног права тако да управни суд поништава акт и доноси одлуке о правима, онда није потребно да један акт буде извршен и буде нанео оштећење појединцима и, с друге стране, да је спор за прекорачење власти спор у коме није ангажовано субјективно право већ само интерес. — Међутим не изгледа никако основано да се увме да је појединац дужан да сачека и извршење, па да онда. води субј. спор, а дотле да води само објективни спор, не позивајући се на субјективно право. — Ми бисмо имали пуно још ствари развијати о томе : али за то овде није место. — Hanriou, op. cit. p. 5%—#95