Економист

121

је да не може, и тако је на пр. по француском и нашем праву. То се објашњава карактером администрације као власти која има спонтаност и самосталност у раду и могућност да спроведе своје одлуке. Ипак има момената, којп то ублажавају, али овде ми не мислимо да их ивлажемо:.

9. Што се тиче оштећења, узима се да она морају бити: |. директна, »бев каквог интермедиерног факта« и 2. да имају вредности које се могу оценити (измерити) материално, прелавећи, како се обично каже, просте незгоде суседства. Али, да ли ће бити директна »бев икаквог интермедиерног факта« изгледа нам да нема никаквог апсолутно сигурног критериума. Има једна граница, у којој ће од нашег схватања о правилности зависити решење у корист или на штету појединаца. Тако на пр., кад су овце реквириране или су у отсуству власника дохваћене пројектилима, цео свет ће признати власнику право на репарацију. Али, ако је овај, налавећи се на бојној линији, приморан морално или чак принуђен материјално од војних власти да евакуише своју кућу, да води са собом стоку (да је неби напустио) и на своме тешком изгнанству он не нађе где ће их сместити или хранити, и животиње полипшу од хладHobe m ивнурености, без икакве његове кривице, могло би се поставити питање да ли ће држава бити дужна да му плати накнаду штете. Оно би се поставило нарочито у том смислу да ли је заиста власник био морално принуђен и да ли баш заиста није крив, ако на пр. у брвини и збуњености није изаOpao најбољи пут. У пругим случајевима такво питање ће се јоште са више права поставити. Како ћемо или управо где ћемо пресећи ствар зависи не само од оцењивања факата већ од гледишта правичности.“

1 За француско право в. Наппоч, ор. с, р. ++0—441.

2 Од интереса је данас забележити да се у модерном цивилном и јавном (административном) праву може утврдити тенденција да се уведе одговорност им за моралне повреде. Оваква тенденција не мора бити материалистичка, пошто и морална добра имају у данашњим односима једну економску функцију. Тако на пр. поред тога што се граница увек не може оштро повући, повреда извесних моралних добара значи истовремено материално оштећење, и најзад данас се новцем могу посредно да створе услови за добијање моралних добара (накнада штете може у најмању руку да олакша бол на тај начин, што ће људи моћи себи да нађу забаве и у њој забораве за тренутак морални бол). Равуме се да. је то на крају крајева ствар осећања, ствар моралне осетљивости. Али питање је да ли би та осетљивост била оправдана, када морални 60-

Економист > 16