Економист

128

постати државне, како при повреди закона тако и при повреди уговора. Одговорност државе и за личне погрешке можемо тражити само са нашег гледишта, пошто по њему држава одговара и за такве погрешке. Иначе не би остало ништа друго него да се узме да држава при закључењу не ступа у односе преко органа већ директно сама !

11. У погледу поступка важно је споменути да је код нас уведен систем, по коме су једино грађански судови надлежни за одређивање накнаде штете (чл. 18. У.). По чл. 34. зак. о Дрож. Савету и управним судовима, управни суд може само да један акт поништи (тав. спор поништења, анулације), али не и да додели накнаду штете. Но то значи да управни суд није у опште надлежан за једну врсту случајева. То су случајеви, када је акт државног органа такав, да је он у ствари једна. мера извршења тако да се појединац може жалити не против поништења акта, јер такав акт је већ учињен, него само може тражити накнаду штете. У свима таквим случајевима, и ако је у питању један акт државне власти, надлежним се појављује једино грађански суд тако да њему истовремено припада да испитује у колико је закон повређен. То не би повлачило никакву последицу ва собом, «ада би грађански судови иначе испитивали и законитост аката управне власти: али они испитују само величину накнаде штете, не стављајући више „XV питање незаконитост аката. Отуда у поменутим случајевима настаје последица да грађански судови прекораче своју надлежност. То очевидно говори у прилог тога да сам Државни Савет треба да одређује и накнаду штете, јер и овакви случајеви би одговарали потпунце његовој компетенцији.

Али поред овог разлога постоји још један други, дубљи. Нама се чини да није много логичније да један суд цени акт, а други иввлачи последице из тога. Ако имамо поверења у Државни Савет да му можемо дати да оцењује што је важније, сам акт, онда можемо да му дамо и оно што је мање важно, накнаду штете. То је и економскије и за државу и за појединце, што је јасно само по себи. Када се узме у обзир да иначе граница између приватног и јавног права није прецизна, можда код нас баш и нешто. више него што би требало, то сматрамо француски систем по коме накнаду штете одређује управни суд, као најбољи, наравно комбинујући га са оним решењем одговорности какво је дато нашим уставом. Наш закон о Држ. Савету пошао је у пуно ствари за радикалним француским системом, а није и у овоме. 46“