Економист

721

бити примање и одобравање- од стране народа. Што се тиче одговорности државе, она бе у таквим случајевима постојати само за акта признатих органа!.

43. Ми смо овде износили смисао чл. 18. У. Али поставља се питање да ли се тај члан данас може да примењује од стране судова. То питање састоји се у томе да се утврди да ли суд може да примењује само законе или може примењивати и уставне прописе. Наш Устав је одредио да су судови независни и да суде по законима (чл. 48. и чл. 109.). Али он није ништа рекао о томе да ли судови не би могли примењивати и саме уставне законе, кад је то могуће и потребно. Било би и сувише усиљено тумачење, ако би се узело да је Устав тиме регулисао и једно такво питање. Према томе, само онде где је законодавац одређивао да се има да донесе закон ваља сматрати да је ту суд надлежан да примењује само закон. И одиста, да судови примењују Устав, то је сасвим могуће. Као што акта владе могу бити садржана и у обичним ваконима, онако исто не мора бити аката владе увек онда када су извесна акта регулисана уставом. То ће рећи да суд може да примењује и уставне прописе. Прво је тачно из разлога, што нема одиста никакве нужности да би се од судске контроле ослободила само акта заснована на Уставу, пошто природа самих аката (њихова унутрашња вредност) може бити меродавна ва то, а не и на чему је заснован. Свако. друго тврђење је априористичко и дошло је под утицајем тдеје власти. Тако на пр. нетачно је тврђење проф. Каре де Малберг који налази карактеристику аката владе у

1 Оба горња питања (кад се један акт сматра као акт функције и када се акта фактичких функционера урачунавају држави) не решавају се на основу принципа ризика већ само: на основу објективне везе

_ акта са службом, што се тиче првог питања, а на основу појма права у крајњој линији, што се тиче другог питања.

На истој основи решавају питање на пр. Жез и италијански писац М1Ефа и код обојице је од важности момент да ли је публика веровала одн. да ли је могла веровати (да ли је оправдано да верује у вези са другим објективним моментима). И равлика је само у томе, што је један, Жез, давао решења либералније, други, Вита, ригурозније или консервативније према томе како схватају у крајњој линији суштину правног поретка и колико им је сталб до интереса трећих лица. Такав значај има полемика коју води у својој расправи са професором уЖевом, ва чију концепцију налази да је под утицајем енглеског соптип Јаџ. ВВ. Јеле, напред numrprpano mezo ; Cino Vitta, Il funzionario di fatto, Rivista di diritto pubblico, Set. 06. 1923. Проф. Вита даје леп преглед позитивних права почев од римског до модерних.