Економист

812

за пловидбу ( чл. 111), о општењу наших чиновника са командантом солунског пристаништа (чл. 113 и 114) и о таксама које се наплаћују у нашој зони (чл. 115). Чл. 118 опредељује проширење наше зоне због саобраћајних потреба. Према опису граница који се ту налази и према плану који иде уз конвенцију, наша зона добија проширење од приближно 40.000 кв. м. у правцу Бешчинара. Ово проширење зоне је неоспорно једна нова концесија коју нам је Грчка учинила у овоме споразуму. Са тим проширењем, наша зона би обухватила приближно 100.000 кв. м. на суву, не рачунајући припадајући јој део на води. У чл. 119 стоји, међутим, да се између наше зоне и улице „26. октобар“ (варош) поставља један појас од девет метара ширине „ради подизања спојних линија“ између источног и западног дела грчке слободне зоне. Ово значи, да наша зона остаје, и после проширења, опкољена са свих страна грчком слободном зоном, без непосредног излаза у варош. Ситуација наше зоне, дакле, остаје и даље неповољна. Ипак, она је поправљена тиме, што је у чл. 119 изрично речено да овај појас неће ни у колико сметати промету српске слободне зоне.

Овим је сумарни преглед допунске конвенције завршен. Ова конвенција садржи, међутим, и три закључна протокола, којима се регулишу поштанско-телеграфска (анекс А), ветеринарска (анекс В) и царинска служба (анекс С), у нашој зони. Ови протоколи предвиђају чисто техничке одредбе о поступку при увозу и извозу робе из зоне. Све те одредбе израђене су У духу општих прописа конвенције од 10 маја 1923, а у циљу њеног привођења у живот. Вредно је, ипак, овде поменути преамбул анекса С, где стоји да се „доње одредбе“ предвиђају ради регулисања царинске и железничке службе која се односи на вагонску робу „која приспева ж:лезницом из Краљевине СХС и даље преко грчке територије“ или „која се из С.С. Зоне отправља за Краљевину СХС и даље“. Ова редакција предпоставља, дакле, могућност да наша зона служи не само промету Југославије, него и транзиту трећих земаља, Чехословачке, Мађарске, Румуније итд. У'осталом, ова могућност не преставља никакву нову концесију, пошто у уговору од 1923 године стоји (чл. 5) да ће се као транзит сматрати свака роба, без обзира на порекло и намену, која долази са граничне станице у зону и обратно. Од интереса је овде приметити, да чл. 127 допунске конвенције предвиђа примену прикључних протоколаа,ВисС