Економист

802

Грчка је, уговором од 10 маја 1923, уступила нашој Краљевини „на употребу“, за време од 50 година, један део солунске луке. Овај део луке, назван „Српска Слободна Зона,“ стављен је под царинску управу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, премда се сматрао и даље као саставни део грчке територије. Уговором је обележена, у главним линијама, надлежност наших и грчких власти у вези са функционисањем слободне зоне. Посебним протоколима, прикљученим уговору, регулисана је железничка, поштанско-телеграфска, ветеринарска и царинска служба у зони. Међутим, лучка служба, која је, у најмању руку, исто толико важна колико и остале, једва је додирнута у чл. 4 уговора. — Поред тога, многи не безначајни детаљи жељезничке и царинске службе нису били предвиђени у односним протоколима. Најзад, извесне одредбе уговора биле су недовољно јасне, где кад и противуречне. Оуда се појавила потреба да се та махом техничка, али делом и правна питања, регулишу накнадним преговорима.

Уговором је предвиђен тај случај. У чл. 10 стоји: „У“ говорне стране споразумно ће регулисати међусобне односе којима би ова конвенција могла дати места.“ Евентуална потреба накнадних споразума предвиђена је и у прикључним протоколима. У смислу тих одредаба, састала се, маја месеца 1925 год., у Солуну, једна мешовита комисија наших и грчких стручњака, са задатком да изради допунске протоколе за лучку, железничку, царинску, ветеринарску и поштанско-телеграфску службу. После два месеца рада, комисија се растала не закључивши ништа. Питања која је она имала да реши била су заиста ван домашаја њене компетенције. Јер, кад конвенција није у томе погледу изрична, не припада једном лучком капетану да пресуди, да ли се наша зона има сматрати као наша или као грчка лука, нити припада једном железничару да одреди, да ли зона има своју железничку станицу или само колосеке који су део солунске станице. Између гледишта наших и грчких експерата појавиле су се основне разлике. А ни једно ни друго гледиште није се могло сматрати као меродавно, пошто није било више по среди уређење техничких детаља за примену конвенције, него сама интерпретација конвенције која је ствар правника и одговорних политичара, а не цариника и железничара.