Економист

804

рања једне чисто наше лучке“ зоне у Солуну. Најзад, да Грцима не би то изгледало необично, ми смо, у свако доба, могли навести преседан са пругом Кенали — Ботољ на нашој територији, којом управља дирекција грчких државних железница. Истина пруга Кенали — Битољ је дуга само 17 км., а Ђевђелија — Солун 77 км.Али, ако су по среди начелне скрупулг, шта чини та диференција!

Што се тиче проширења зоне, наш захтев у томе правцу дошао је као последица једнодушно изражене жеље заинтерсованог привредног света. Границе наше зоне нису биле утврђене приликом потписа конвенције од 10 маја 1923. Тада је само предвиђено, у једној декларацији, да ће једна, „мешовита комисија“ одредити те границе с тим, да оне обухвате и један од постојећих молоса солунске луке. Комисија о којој је реч састала се је у Солуну јула месеца 1923. Наши представници (консул г. Ф. Станојевић, инжињер г. Ст. Симић и председник Коморе г. Р. Дингарац) тражили су зону од 400.000 кв. М., а грчки су нудили једва 20.000 кв. м. Пошто су грчки представници имали везан мандат, дискусија о територијалним потребама зоне била је искључена, и комисија се растала без резултата. Питање граница је зато решено дипломатским путем, „од ока“. Протокол о разграничењу зоне, потписан 29 септембра 1923, обухвата површину од 94.000 кв. м., од које око 40.000 кв. м. на води („мокра зона“ како је тај део назвао г. Балугџић). Да ли је тај простор дозвољавао успешно и несметано функционисање зонег Заинтересовани привредни кругови сматрали су да је тај простор и сувише мали, и тражили проширење зоне. Њихова акција, вођена како на привредним конгресима тако и кампањом у штампи, убедила је била меродавне факторе у оправданост њиховог гледишта и довела до нашег захтева за проширењем солунске зоне.

Повољан моменат за уређење ових спорних питања појавио је се средином 1926 године. Грчки диктатор, генерал Пангалос, који је — то треба нагласити — годину дана пре тога изабран, непосредно од народа огромном већином гласова, за председника Грчке Републике, почео је, због суспендовања слободе штампе и парламентарних избора, да губи своју популарност у народу и у војсци. Да би поправио своје позиције без уступака „политичкој опозицији , он је тражио успехе у спољној политици. Главни његов успех имао је да буде са-