Економист

366

Трговачки уговори.

„ Они садрже опште клаузуле којима се предвиђа, да ће поданици сваке од уговорних страна уживати на територији друге, слободу уласка, изласка и настањивања као и најпунију заштиту и пуну сигурност за своје поданике, добра и својине, подчињавајући се законима и уредбама дотичне земље. У овим уговорима се предвиђају обичне користи и гаранције које се дају трговцима уговорних држава на територији друге. Многи садрже и клаузуле највећег повлашћења.

Један од најстаријих уговора који садржи одредбу ио емигрантима јесте француско-швајцарски уговор од 23 фебруара 1882 где стоји: „свака врста индустрије и трговине допуштена Французима у Француској дозволиће се такође и Швајцарцима, без икаквог тежег новчаног или другог услова.“

Уговор између Швајцарске и Чиле од 31. октобра 1897 предвиђа да ће поданици једне од уговорних страна који живе на територији друге, уживати исту корист, привилегије и повластице као и грађани ма које друге државе. Но ове концесије може захтевати Швајцарска на основу клаузуле највећег повлашћења, само ако су исте дате од стране Чиле једној држави која не припада Латинској Америци:

Уговор грчкс-швајцарски од 10. јуна 1897. садржи скоро исте одредбе са клаузулом највећег повлашћења.

Уговор француско-јапански од 4. августа 1896. предвиђа такође иста права као и за домаће, или оне који су грађани земље највећег повлашћења. Изузимсње од сваке обавезе и војничке службе нарочито је истакнуто у горе поменутом уговору Швајцарске са Грчком, Швајцарске са Румунијом од 5. марта 1893, и са Србијом од 28. фебруара 1897.

Специално у погледу радника емиграната многи уговори садрже одредбе о поступању са њиховим радницима у иностранству, или предвиђају закључење специалних конвенција о раду, које се базирају, у колико је могуће, на принципу реципроцитета. Међу таквим уговорима спадају: уговор Италије са Мексиком од 16 априла 1890.: са Парагвајем 13 новембра 1893; са Кубом 29. децембра 1903; са Гватемалом 13 новембра 1905; као и уговор о пријатељству и екстрадицији између Италије и Боливије од 8. октобра 1910.

Допунска конвенција од 1905 год. као саставни део руско-немачког уговора од 1894. о трговини и поморско ј пловидби, предвиђа — да важност пасоша за руске емигранте који су одређени да буду запослени у немачкој пољопривреди неће износити више ни у ком случају од 10:/2 месеци (у

циљу да се спречи да руски радници стекну стално право на немачко осигурање о инвалидитету и о старости). Сличну одредбу садржи и уговор