Економист

870.

ривале потребе простране и развијеније Аустро Угарске; вишак преко домаће потрошње је извожен.

Да пољопривредна криза не постоји, најбољи је доказ у томе: што ми не производимо 30,40 и 50 товара пшенице с једнога хектара; највећа наша производњаа допире (1926) до 14,67 товара у београдској области (управо у Банату); а има их знатан број области са 9,87; 9,67; 9,53; 9,39: 9,10; 9,04: 8,87; 8,81; 8,44: 7,78; и 6,89 товара! Толика продукција пшенице је доказ само о недовољности наше пољопривредне продукције, а не о кризи, која би дошла од сувишне производње! :

Што се тиче друштвенога идеала, то је сасвим неосновано-и погрешно име: друштвени је идеал непостижан, пошто би се иза онога, што називамо идеалом, појавила тежња за новим идеалом, чим би се он остварио. Зато с тим термином треба престати оперисати, бар у социологији!

У осталом, сасвим је разумљиво да је град у цивилизацији и у култури развијенији од села, јер и економски је развијенији, па му је и привреда интензивнија. Али, са развијеношћу града и по мери његовога утицаја на село, и село се економски и привредно развија, па се упоредо с економским и привредним развитком, развија и у цивилизацији ну култури.

Дисоманцу између града и села треба мерити према цивилизацији и култури просечнога становништва једнога пи другога, а не по изчезавајућем броју градскога изузетно издигнутога становништва. А број просечнога становништва је огроман не само по нашим паланкама и касабама, већ и у главним градовима, у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, Новом Саду, Суботици и другима. Кад не би тако било, онда би градови представљали не радни и привредни елеменат по превасходствувећ, поред нешто интелигенције, паразите, и лумпенпролетеријат интелигенције! Не треба се чудити што ми, у извесним крајевима, немамо добро сеоске друмове, јер су они врло мало објективно потребни с ове стране Саве и Дунава, јер наш сељак више од своје продукције поједе сам, него на пијацу што изнесе и прода. А код натуралне привреде, која у доста великој мери влада код нашега сељака, друмови су му врло мало потребни; он гради друмове онда, кад му они постану неопходни, т. ј. онда кад целу своју продукцију, или, бар највећи део њезин, мора да износи на пијац и да прода.

Ми смо, међутим, у Србији имали жетвени принос у товарима од једнога хектара:

Усев 1890 1900 1907

кукуруз 8,1 11,78 9,19

"пшеница 7.0 6,87 7,08

раж 6,3 6,60 · 7,29

јечам 6,3 7232 8,19

овас 5,3 5,29 5,46

кромпир 4,7 4,80 5,30

елда 4,0 5,64 4,77

грах 5,5 7,26 7,62

сочиво 2,8 4,96 3,25

А из дела Холачекових се, за која је он прибирао податке на лицу места, може видети да жетвени принос у Босни и Херцеговини ако није

био мањи, није био ни већи. То се, у осталом, и а ргог! може тврдити по томе основу: што је кмет (чипчија) у таквом односу, да већи жетвени приносније могао ни имати; с тога је Босна и Херцеговина била у чипчијским односима.

Шта се, према томе, од толикога жетвенога приноса може на пијацу изнети, и да ли је, за тај и толики извоз, потребан бољи друм осем стазице за пешаке који нешто мало од жетве на себи преноси или путање за слабачкога товарнога коња!