Економист

166

је решила питање продаје вишкова али је са тим и отворено признала да трговину дувана држава није способна да води. __Ову погодбу је одобрио тадањи министар финансија пок, Лаза Пачу, за кога са не може рећи да је био рђав трговац и финансијер. Браћа Алатини су на овом послу одлично прошли, Аустријска дуванска режија, која од Монополске Управе није хтела купити дуван из политичких или провизиских разлога, и ако јо је врло јефтино нуђен, од фирме Алатини је купила све под марком »македопског дувана«, и по цени која далеко премаша ону, по коју је могла добити непосредно од Монополске Управе, У овој трговини штету је платио наш произвођач од кога је Монополска Управа откупљивала дуван за багателу — по 3 и 4 гроша килограм, да га солунски Јевреји после продаду по 3 и 4 динара.

Претрпевши неуспех са директном трговином, Монополска Управа је покушала и после рата, као што напред наговестисмо, да продају својих вишкова реши путем давања концесија некој од страних капиталистичких група. У том смислу она је пре две године водила преговоре са групом »Унион«, иза које стоје »краљ дувана« Ћазим Емин и банкарска кућа Компанија Женерале, и парафирала чак и неки уговор, Срећом тај је покушај пропао услед отпора јавности. Вероватно да у Монопоској Управи та мисао још није напуштена. Међутим, по уверењу финансијских стручњака концесија је најнесретнији начин који је могла монополска управа изабрати за решење овог питања. Концесионирање није ништа друго, него давање монопола у закуп, стављање пропзвођача у положај да буду најнемилосрдније експлоатисани од страних капиталиста, давање странцима могућности да на рачун наше производње дувана стварају богатство,

· Најбољи доказ како концесије могу бити штетне, пружа производња свилених кокона. У Јужној Србији, где нема концесионарних купаца, где је трговина са свиленим коконама слободна, у 1926 години произведено је свилених кокона 389.965 килограма, од 960.183 колико је у целој земљи произведено. За ову количину кокона произвођачи Јужне Србије су добили 21.449.075 динара, или просечно сваки произвођач 5.062 динара. У Војводини и Северној Србији; где постоји концесија, одгајивачи су добили свега 9.228.572 динара, илипросечно сваки произвођач 410 динара. Ово упоређење најјасније говори колико концесије могу бити убитачне по извесне гране народне производње, нарочито по произвођаче. Ништа боље не би се могло очекивати ни од производње дувана који би се дали каквој страној групи у концесију. Мисао о концесији треба дакле потпуно одбацити, као посве штетну.

Слободна производња

Главна препрека увођењу слободне производње почива на неоснованој претпоставци; да ће слободна производња захте-