Економист

182 _ __________---_

_ пута, већ је урадила нешто сасвим треће — израдила је завршни рачун за један рачунски период који није у непосредној временској вези са истовремено поднетим бупетскимпројектом већ који је изабрала из средине оног дугог низа рачунских периода (осам) са неизрађеним завршним рачунима.

Да је наша финансиска администрација, кад се већ пока: зала као неспособна за једино правилан пут, пошла у своме раду од првог рачунског периода и журећи се даље стигла да једног дана на време поднесе последљп завршни рачун, она би дала доказа да има бар свестио континуптету (временској целини) државних финансија, да се оне не састоје из читавог низа органски невезаних периода, већ да ти сви периоди чине једну целину која се развија у току времена. Да је пак за свој почетни рад изабрала последњу истеклу рачунску годину, она би дала доказа да познаје практичан значај завршних рачуна за даљу израду буџета као и њихов значај за контролисање администрације у погледу извршења ранијих буџета. Овако пак, овим и сувише самовољним избором, она чини утисак да је за њу израда завршних рачуна једна несносна и непотребна формалност. Истина да спроводно писмо Министра Финансија покушава да оправда овакав поступак и зато наводи читав низ разлога — четири, Ти су разлози интересантни и па њима се треба задржати, Али претходно неколико напомена,

Значај улога завршних рачуна (општих државних рачуна) могу се посматрати са историског, теоријског и практичног гледишта!

Историско гледиште смо већ напоменули, Финансирање једне државе као и свака друга појава човековог живота, развија се у току времена, од дана када држава постане па на даље — оне су временска целина. А тврђење историског метода изучавања да тек познавање прошлости омогућава познавање садашњости, има у себи врло много тачнога. Нас тренутно овде ово гледиште може мање занимати; важније је теориско и практично, Тесриско гледиште, које је у овом случају у тесној вези са практичном страном питања, вели о завршном рачуну ово: буџет је слика онога што се жели, намерава и очекује, а завршни рачун је слика онога како су се те жеље, намера и очекивања оствариле; колико се стварност поклапа са предвиђањима и колико од њих одступа; завршни рачун је