Жена и човек : приповетке

88 СИБЕ МИЛИЧИЋ

скупи сву своју снагу и отрча у башту. Ту — и не гледајући на дрво! — паде на колена, на земљу, преда њ, као пред неку тајну, злу силу, која, сваког тренутка, може да јој донесе највећу и најстрашнију несрећу. С тога, као да заклиње неког демона што се сакрио у том високом дрвету и тресе свим његовим гранама и жилама, вапијаше она:

— Заклињем те свим божјим светитељима; з4клињем те светим Петром и Иваном; заклињем те Богородицом, која је јединца свога дала за нас... сиђи доле.

Она је тако заклињала а на дрвету се, у истини, догађало чудо!

„Демон“ се полако стишавао, гране дрвета нису више „пуцкарале“ — како је то мајци од страха изгледало — Мира се смиривала!

Тада се старица диже из клечећег става, па, погледавши на врх (страшно високог !) дрвета, позва је нежно, најнежније, да сиђе.

— Иди, бићу мирна! — одговори јој са врха дрвета Мира, па седнувши на исту грану на којој је досада стајала, загрли брсни вршак свог пријатељског дрвета и загледа се, преко баштиног зида, у недогледну, плаву пучину мора.

2.

Сутра дан је у кући Матићевих било мирније него дан раније.

Већ ујутру, чим је цела породица била на ногама, скупила се сва — заједно са слушкињом — да претресе, мирно, спокојно, све што се јуче догодило и све што би требало учинити да се расветли овај случај. После дугог и потпуног претреса и разговора, све четири се сложише у једном: да треба да Мира упути Андрији једно писмо, у којему ће од њега тражити, да јој, барем, наведе разлог због којега је осетио потребу да прекине заруке и тако прекрши задану реч.

Тако и учинише. Мира „написа кратко писмо, у коме је изражавала своје огромно чуђење — а тако