Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА 87

под њеном тежином, танки вршак дрвета у тренутку самог љуљања преломио.

Али Мира није на то мислила. Она се није бојала, Ваљда — у заносу своје веселе младости није ни знала за осећање опасности. Њено чудно и непрекидно одушевљење уништавало је својом светлошћу све сенке које су се могле јавити у њеној свести. Шта више, оно је тако опијало њен разум, да она ниједног тренутка није водила ни о чему другом рачуна до о свом потпуном предавању себе том свом великом, радосном расположењу.

Њена је мајка патила због тога, Она је, видећи је на врху тог дрвета, безбројно пута притрчавала, молила је, да се спусти, да се не љуља, не могући, од страха, ни да гледа у висину. С тога је увек и затварала пред тим дрветом очи. А кад би, и преко своје воље, ипак морала да погледа на онај страшни врх на коме се Мира љуљала, као на некој најбезопаснијој љуљашци, она се хватала за главу, викала, молећи је да је не убија, да се спусти.

Г-ђа Стана је одмах знала — чим је Мира погледала — да је она и данас отрчала тамо. Велики неиздрживи страх: да она, овога пута, неће имати ни толико присебности колико је имала других дана, прикова је на месту, иако је хтела да полети за њом и да је моли да се врати. Зато, не могући потећи сама за Миром, она кликну другу своју ћерку — која је још увек лежала на дивану — нареди јој да се дигне и отрчи за сестром, не би ли је задржала од опасног пењања на „оно“ страшно дрво. На жељу мајке, девојка скочи и полети на доксат, али чим тамо изађе, виде Миру где се, већ високо у ваздуху, лудо, сумануто, на самом врху дрвета — које јој се данас учини још много више од прошлих дана — љуља, и љуљајући се, весело пева.

Преплашена, окрену се она стреловито и полете натраг мајци. Е

— Мајко, мајко, Мира ће се данас убити!

На тај крик, г-ђа Стана претрну сва, али, ипак,