Жена и човек : приповетке

86 СИБЕ МИЛИЧИЋ

да на тај начин лако уђе у једну господску породицу! Дегета! Дегета!

И завртивши се око себе, излети она после овога из собе и отрча до клавира у салону, па поче, махнито, сулудо, да на њему свира један весели, дивљачки, савремени плес, смејући се из свег грла.

Али, тада, ломећи руке, притрча јој мајка, па поче да је заклиње, да је моли, да престане са свирком и плесом. Мира је не послуша. Г-ђа Стана, осећајући сада још више сву страхоту догађаја, приђе прозору и затвори га, да пролазници не чују Мирину лудост. Затим сва сломљена, баци се на диван у салону. Њој се мало после придужила и она друга ћерка, те оне, заједно, наставише свој плач.

Мира се није обазирала на њих. Она је свирала и даље певала. Док одједном, као да јој се преломише руке, као да јој пуче нека сребрна жица у грлу, прекиде се њена песма, а она се сруши по диркама клавира (који под њеном тежином забреча страховито!) и зајеца тако болно, да се њена мајка, преплашена, дигла са дивана и притрчала јој „у помоћ“.

Ухвативши њену главу и положивши је на своје груди, Г-ђа Стана плакаше и шапташе јој:

— Смири се! Не плачи! Смири се!

Али се Мира није могла никако смирити.

Ипак, ово болно осећање није могло да држи Миру много времена. е

Она се, одједном, оте мајци из загрљаја, и отворивши с лупом врата салона,, прелете предсобље, прескочи припете степенице — које су водиле из дворишта у кућу; све четири по четири степенице одједном! — и побеже у башту, где се успе на „њено“ високо дрво, па са гране на грану, стиже брзо до највишег његовог врха. То је било њено свакидање разонођење. Она се на то савитљиво дрво пела свакодневно и на његовом је врху изводила, неустрашиво, своју опасну забаву љуљања, која је могла бити и смртоносна по њу, кад би се, случајно,