Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА 89

исто и свих у кући — због Андријиног ненадног поступка. У писму га, осим тога, мољаше, да јој „искрено и без устезања“ изјави све оно што га је на тај корак навело, па било то и најгором осудом за њу.

— Ја ћу моћи лакше поднети сваку и најтежу истину, него ову неизвесност у коју си ме довео.

(Она је намерно пасала пш, а не Ви, као он њој).

Али још пре него је писмо могло и бити упућено ономе коме је било намењено, крену глас по варошици: да је Андрија Павловић оставио Миру Матић, а испросио Луцију Станковић. Ту вест донесоше у кућу г-ђе Матић сусетке и нека далека рођака. Тако, наједном, поста ствар јасна сама по себи: Луција је била једна мала, жгољава девојка, али... најбогатија у вароши.

Новац! Ова јасноћа узрока сруши Миру. Она и није могла замислити, да би она суха, искривљена Луција могла да буде њена супарница.

Новац! Новац!

И Мири се наједном згадише сви мушкарци, сви, због овог једног. Осети, да би могла да пљуне у лице сваком од њих.

Увређена тако у оном највећем што је имала, у својој дражести, у својој радости живота, Мира побеже од суседа, мајке, сестре, тетке и затвори се у својој соби. Тамо се баци лицем на кревет. А мајка — која је од јуче није пуштала из вида, јер се непрестано бојала да она не учини какву лудост, потрча за њом, па, кад нађе врата собе затворена на кључ, препаде се и сва у страху повири кроз кључаницу. Али, кад виде како се Мира, лежећи ничице на кревету, гуши у плачу, одби се полако од врата и оде до осталих да настави разговор. Међутим се Мира била већ смирила. Код ње, свакако, најтуробније осећање трајаше увек врло кратко време. Ипак, изморена болом, није се никако дизала са кревета, већ и даље лежаше, кушајући да