Жена и човек : приповетке

907. СИБЕ Миличић

– Зе ар

убеди саму себе, да је истина све то што се догодило, јер уза све душевне напоре да сама себе убеди у то, није никако успевала и њој је још увек све то изгледало немогуће, невероватно. Може бити да је он све то учинио само зато да искуша моју љубав. Није могуће да се све то догоди тако одједном! Онда поче да се враћа мишљу у недавну прошлост. Сети се прошлих ферија.

Она је била, врло често, у друштву Луцијином. Ишле су увек заједно на купање. Са њима је био увек и Андрија. Он је са Луцијом врло љубазно разговарао, али Мира не може ни сада наћи разлога због којега би онда могла бити љубоморна. Она је знала да су они суседи, другови из детињства. Једно јој само изгледа да је морало мало више увредити, и то оно, кад јој је једном Андрија пребацио сувише претеран несташлукј и ђаволски радосну природу. Она му је тада одвратила:

— Зар би ти хтео да будем као Луција» а он јој је одговорио, јетко и увредљиво:

— Да, баш као Луција!

Она је на то само слегла раменима, насмејала се гласно, а морала је да се сасвим наљути и да припази на обоје. |

— Ипак, ипак је то немогуће! — крикну наједном и скочи са кревета, па отрча до огледала и загледа се у њ, као да би хтела да се баци и утоне у тој тихој дубини тог чистог, стакленог језерчета. · У њему се види цела, целцата. Окреће се, огледа се, савија се.

— Луција, моја супарницаг — насмеја се одједном.

Затим, не знајући ни сама зашто, као дау истини хоће да утоне у том стакленом језеру, попусти појас око својих девичанских бокова, нагибом скиде пораменице свог танког, најтањег рубља, и... у мермерној води стакла забеласа се њено

Ди је

Ден | _ __