Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА 91

дивно тело, као неки безгрешни кип каква ненадмашна мајстора.

(Осмех неизмерног задовољства развуче на то њене танке усне. Њене очи устреперише, узнемирише се и кренуше задовољно по ружичастим облицима њеног тела. Не зауставише се нигде, чак ни на оном највећем обећању, које је она чувала за свој највећи и најстрашнији дан.

Са рукама на боковима, са осмехом задовољства на уснама, окретала је она свој горњи део тела, савијала га, забацујући главу унатраг, да би се целокупна могла видети у том свом дивном, пријатељском огледалу, које јој је са највећом искреношћу и спокојношћу показивало њен чар.

Одушевљена сама собом, поче она, затим, да се полако удаљује од те мирне, ледене дубине, не престајући ипак да пази, како, што се све више удаљаваше, она све више у њ тоне, док, одједном, не ишчезну сасвим у њему, бацивши се полеђице на кревет.

3

Узнесена осећањем велике своје лепоте и недирнуте чистоте свога тела, лежаше она тако на свом кревету, мирно. Изненада се поново сети Луције. И поново се разбесни. Скочи и седе на руб кревета. И поново се виде у огледалу.

— Ископаћу јој очи! Само ако је сретнем! кликну затим и скупи своје танке прстиће са заоштреним ноктима, као мало, побеснело маче своје оштре канџице, и покрену их, као да, у истини, хоће да гребе, замишљајући, да је већ пред лицем своје ружне супарнице.

(Видећи се у огледалу она је била врло задовољна својим бесним покретима; готово се насмејала од задовољства!)

— Ма где да те сретнем, платићеш ми, претворнице једна! — крикну и запрети прстом према сопственој слици у огледалу, замишљајући да је то у њему Луција, њена супарница.