Жена и човек : приповетке

92 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Онда се поново баци на кревет, па, подигнувши покривач, завуче се цела пода њ.

Згурена под покривачем, утону Мира у нова размишљања о свему што се са њом догодило. Највише је мучила њена жива уобразиља у погледу гордости Луцијине.

Она је јасно видела, како, у пролазу, диже поносно своју ружну главу, како се победоносно смеје, како гура лактом своју другарицу, а другарица се на то смешка, па, да би се Мири што смелије наругала, јавља јој се дубоко, да, после мало, удаљивши се, ударе обе у грохотан смех.

Али тада....> Тада Мира скаче, притрчава им, и зграбивши Луцију за главу, хвата је за косе и гребе је, гребе, по лицу, по рукама... Мира учини неколико живих покрета рукама, па се онда насмеја задовољно и покри покривачем преко главе.

Одатле се, после мало, зачу њен пригушен плач.

+

Наједном, напољу, звиждук паробродске сирене. То је, из вароши на копну, стизао свакодневни пароброд обалне пловидбе, при чијем доласку, до данас, бејаше увек присутна Мира, као и сви беспосличари варошице.

Данас се Мира није ни била сетила да ће пароброд пристати иако је наизуст знала све возне редове, иако је долазак пароброда било једино дневно разонођење у варошици. Сетила се тек кад зачу звиждук сирене.

Нагонски, учини покрет да искочи из кревета, али се разумом задржа.

— Шта је још може заниматиг Људиг О, они су тако зли! Кад би изашла сви би је гледали са подсмехом.

А Луција»

Мира скочи из кревета.

— Треба поћи! Треба отрчати! Тамо ћу се састати са њом и тамо ћу јој доказати, како је