Жена и човек : приповетке
94 СИВЕ МИЛИЧИЋ
Али... ено... осети она како се у њеној крви дижу клобуци, као оно у ускипелој води ено, после свих осталих, ено, најпосле, она, она! Луција! Њена супарница иде полако, полако, окружена својим другарицама гадним, као и она! Иде победоносно као пауница....
Мира сва пребледе и затрепта од великог беса.
— Жабо једна, крастава жабо и ништа друго! — крикну.
Затим завапи:
— Боже мој, Боже мој! — и наслонивши главу на стакло прозора оста тако неколико тренутака, али се, после мало, поново исправи да гледа даље и да даље прати све што се око Луције догађа. И види: цео свет — цео! — сви, сви, на обали, прилазе јој и честитају јој.
Мира гледа и види све то јасно, готово јој се учини да чује њихове речи и да чује Луцијин задовољни смех.
— Али, је ли могуће»
Ено сада и Мирине најбоље другарице прилазе Луцији и честитају јој.
— Је ли то могуће»
То је био за њу најјачи удар. Сломљена, разочарана у свему и свакому, она покуша да се болно насмеје, па пружајући руке говораше подругљиво
— Честитам и ја! Честитам! Честитам!
Али, одмах затим, зачепивши прстима уши да до њих не допре њен сопствени глас, сруши се, као мртва, на под крај прозора.
5
Тако, на поду, наслоњена, поребарке, на зиду, оста неко време, а онда се, полако, диже и оде поново до кревета, на који, сва у плачу, паде потпуно уништена.
— Умрети!
Та реч јој се учини као једини начин решења свих њених питања.