Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА 95

— Умрети!

Та реч јој се јави сама у свести, као неком човеку реч којом је нашао кључ за решење једног врло сложеног ребуса.

— Тако ће бити сви намирени.

— Умрети, умрети!

Лежећи још увек на кревету она је била убеђена да преживљује најстрашније тренутке свога живота. Осећала се униженом до црва у. прашини. Осећала се тако ништавном, тако бедном, да јој је смрт изгледала најлакша.

И помисли:

— Да би се то што обичније извршило, најбоље би било да се попнем на вршак оног дрвета у башти, па да се, као случајно, оклизнем и стровалим са оне висине, доле, на ледину.

— Сломићу врат, и биће свршено! '

То јој изгледаше врло могућно и она се већ спремаше да полети до своје баште, али, размисливши мало боље, увиде, да би се могло догодити, да она, у паду, сломије само једну ногу, или једну руку; кук, или два три ребра; лопатицу, или кључне кости.... па да целог живота остане кљаста и богаљ. С тога брзо напусти мисао пада са „свога“ дрвета.

После овога, њој се указа у уобразиљи сва огромна пучина мора, која се прострла иза оног високог зида њене баште, на далеко и широко, све до бескрајног обзорја.

— Утонути!

— Утонути у тој плавој дубини за увек, као оно камење, које је она, са степеница које су иза њене баште водиле у море, често бацала у њ, па гледала, како то бело камење тоне, тоне, полако, полако, све до дна.

И она види саму себе, како, бацивши се у море, тоне кроз његову прозрачну воду, полако, због одела које се у води надуло, али, ипак, тоне,